Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 14 и 15 | Page 108

ЕСЕЈ
прилози мидхата бегића објављени у бањалучком часопису путеви

од следбеника. Особеном лексиком и семантиком, горким хумором,
направљен је „прави продор Босне у књижевност и књижевности у
живу савременост” (445). Преображајем „тамне и замршене” прошлости,
активном метафориком слика и односа, Петар Кочић је стигао до
модерних и универзалних значења, аутентичног стила без „мјере” у
„немјерљивој Босни” где се предање и збиља своде на исто. Човек је
судбински осуђен да буде вечни изгредник и јеретик, горчина подсмеха
претворила се у пародију, чудовичност и апсурдност реда и поретка,
„суданије”, „укопације” и тамновања свих врста, по чему је и чиме Кочић
претходио Хашековом Добром војнику Швејку, Кафкином Процесу и
Андрићевој Проклетој авлији. Сва та дела, иако нису везана за исти
простор, везана су за бесмисао свемоћи и исте видове књижевне
стварности и вредности.
Уопштавањем Кочићевих тема и њиховим упоредним разматрањем,
Мидхат Бегић, као Јован Кршић и Милан Богдановић, србовање у
њима види и процењује као замену за потиснути социјални комплекс
и вид борбе за истину, борбе правде против неправде. Потребно је,
ипак, нагласити да се литерарне вредности Кочићева стварања не
могу посматрати и изучавати само у сфери социјалних и политичких
категорија. У своје време то је питање са становишта марксистичке
критике потенцирао и Веселин Маслеша. У Змијању, тексту посебне врсте,
путописном, истиријском, етнографском и приповедном, из последње
Кочићеве стваралачке фазе, писан уз подстицај Јована Цвијића, Бегић
налази тај нови приступ, научни и поетски, предтекст за роман из
босанске прошлости коју Кочић не враћа у садашњост у смислу њене
обнове, него баштини наслеђе из чијих садржаја проговара унутарњи
глас легенди, „историчарска збитија” са својим противуречностима
(452). Исто онако, док у „смешним” причама Симеуна Ђака, сликовитим
„бешједама” његовим, слушаоци око котла уживају, ни једног се тренутка
не губи из вида подтекст ироније, јер глас „иза каце” опомиње да се не
побрка легенда са правим животом.
Због таквих сазнања Мидхат Бегић се у завршном делу студије За
приступ дјелу Петра Кочића, још једном враћа Кочићевом језику и стилу
и Кочићевом ставу о том језику и стилу. У интенционалној садржини
речи, „свјет