Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Página 91
ЕСЕЈ
ПОКУШАЈИ ОБЕСХРАБРЕЊА (ДА СЕ ПРЕДА ПИСАЊУ)
и у другим добрим људским дјелатностима ради се о томе да прихватиш
цик-цак, да будеш у пустињи. Ако покушаш да слиједиш четрдесет и
два стајалишта Израиљева након изласка из ропства у Египту, открићеш
стално кривудање које далеко одудара од циља. То је ход оног ко је
изгубио пут до куће немајући неки други.
Бар је Јеврејима дато на знање да се ради о потпомогнутом лутању,
опскрбљеном с храном с неба, на крају којег, четрдесет година касније, се
налази одредиште. Али онај који читав свој пртљаг трпа у фишек писања
мора поћи на пут без и једног знака помоћи. Писање је позив који прије
свега предвиђа одустајање од сваког другог облика изражавања, од
додира са даљине. То је изолација, дисциплина унутрашње тишине,
чак и унутар гомиле. Ко пише, има испред себе једну умјерену ширину
празнине, на линије, квадратиће или тастере. Не мора је испунити, мора
је настанити.
Немој да имаш врховне учитеље. Можеш се дивити писању неког
другог, мени се то десило с Борхесом, који је учинио да запрскају искре
смисла од трења именице са придјевом. Али, послије мораш да се
отресеш тога да би наставио са писањем. Ако читаш неку књигу, читај
је као читалац, не као колега писац. Иначе ти се може десити оно што
описује Роберт Валсер послије читања Дикенса. Очај што почињеш да
пишеш након њега. Он је био очајан јер је читао Дикенса као писац,
знајући да никад неће моћи исписати те странице као он. Али то је
логично, јер је Дикенс на пољу свог приповједања на којем бриљира и
ако крочиш на њега то мора бити посјета, као читалац, не као неко ко се
пореди са ауторoм. Прочитај камион књига, као што је радио и још увијек
ради мој пријатељ писац из Ерта, Мауро Корона, горштак и самоуки
приповједач, прочитај их као читалац, без примисли о поређењу између
онога што листаш и твојих страница.
Не препоручујем течајеве писања. Постоје и други начини, мање
скупи, да се вјежба понизност учења. Вриједни ученик неког
]