Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 92

ЕСЕЈ
ПОКУШАЈИ ОБЕСХРАБРЕЊА (ДА СЕ ПРЕДА ПИСАЊУ)

ријечи да изазову узвичник у ономе ко их чита, мора га ставити он ако га
осјети, иначе ми се чини као емоција изазвана на вјештачки начин, као
натпис ''аплауз'' у емисијама.
Учини да на твоје писање утиче жуљ изворног дијалекта. Италијански,
више него из старих језика, потиче из једне амазоније дијалеката
разбацаних по стотинима вароши, подијељених на хиљаду нијанси,
дијалеката који су остали вијековима несавладиви. Италијански је слив
нарјечја поносних и љубоморних на сопствени вокабулар, на нагласак
непоновљив од странаца. Језици се могу научити, не и дијалекти.
Најбоља поезија створена на нашој територији је била дијалекатска,
од ''Божанствене комедије'' па на даље. Нека твоје писање пати од
поријекла из једног од стотину наших вокабулара и нагласака.Нека пати,
нека буде њиме отежанo, не мора никоме да се свиди. Мора се осјетити
удаљеност оног ко је емигрант у италијанском језику, који је стигао тек
као други у твој оториноларинголошки апарат. Нека твоје италијанско
писање буде дужник дијалекту, нека буде дијете мајке сељанке и нека
се осјећа у италијанском као гост. Мора се осјетити десети дио једног
одустајања и једног прилагођавања.
Нема ничег светог у писању. Ако икад осјетиш искушење, отреси
се и потисни са своје странице ореол. У руднику ореол око чеоне
лампе означава присуство рудничког гаса који експлодира у случају
акумулације. Када се надува искушење узвишености и литургије у твом
писању обрати пажњу на свијетлоплави обрис тог ореола који упозорава
на опасност. Бјежи са те странице.
Онај око глава светаца за Микеланђела је био права мигрена и
нема га ниједног на крову Сикстинске капеле. Нису се свиђали чак ни
Леонарду. Када су му фратри према уговору наредили да га стави, нацрао
је једну танану уљану нит око рамена витке дјевојка међу стијенама.
Испричаћу ти шта је то усвари свето писање. Искористићу неко од
правила ''софера'', преписивача старохебрејских литургијских текстова.
Не мора разумjeти онo што пише већ се мора концетрисати на сваки
поједини знак што га преписује. Зато пише рије ч обрнутим редом, креће
од краја ретка и онда иде уназад. Док то ради мора рачунати број слова;
свети писар је рачуновођа. Најмања грешка понишава страницу. Не
прелази у нови ред прекидајући ријеч, чешће продужи више једно слово
зато што не смије бити празних простора.
Никакав метални врх није дозвољен: или трска или птичје перо.
Не пише по папиру већ по пергаменту који је штављена кожа.
Пише само по меснатој страни никад по кожној.
Прије него што се да на посао окупа се и чита молитве.
Ово је начин светог писања, разумије се да то није наш случај.
Давид, краљ Израела, он може написати: ''Дух Господњи говори
преко мене.'' (2. Самуилова, 23,2). Давид осјећа у својој нутрини рађање
вјетра, препознаје да је то енергија Господња. Осјећа га како прича у
његовом тијелу, ''преко мене''. Он има физичко искусво светог писања.
Његова утроба је дирнута, његова нутрина је постала окриље које прима
ријечи вјетра. Једини облик трудноће повјерен мушком роду је она света:
носити у тијелу божански говор.
Давид наставља свој опис: ''И бесједа његова би на мојем језику''.
Божанска ријеч се дигла од утробе преко грла до језика који је изговара,
али и пробава. Има укус мане, јела непознатог чак и најплеменитијим
90

куварима. Реченица изниче ријеч по ријеч,
по диктату. Очигледно да можемо искључити
ово искуство из нашег петљања са редовима
и реченицама.
Наша инспирације је ендокринолошке
природе, ако већ није стимулисана вањским
супстанцама. На примјер, алкохолом: има
писаца који га морају узети да би се дали на
посао. Није мој случај, мени је довољна кафа
ако пишем након буђења или празан стомак,
ако радим нешто касније.
Једанпут сам превео стих из једног
псалма на другачији начин него што је било
у верзијама у оптицају. Односи се на ход
Јевреја кроз пустињу: ''Разастре им облак
као тепих'' (105,39). Друге верзије наводе да
им разастре облак да их покрије. Разумно је,
али другачије. Облак који се развуче између
земље и сунца није ту да буде сунцобран.
У издуженој је форми и шири по земљи
сјенку тепиха: ходаће по њему. У бесконачној
ширини пустиње хитно је потребно знати гдје
идеш. Облак разастрет по земљи показује
правац.
То ради свето писање: обезбјеђује правац
путовању. Не нуди склониште, напротив,
излаже опасности у пустињи, не штити,
већ оријентише расуте. Књижевно писање,
напротив, даје заштиту. У тешким условима
нуди читаоцу заклон.
Један руски Јевреј, Израиљ Метер,
написао је приповјетку ''Пети угао''.
Батинајући га у ћелији, жандарми су њиме
ударали о земљу урлајући да потражи пети
угао собе. Тамо га није било, али постоји
заклон гдје се не осјете ударци. Постоји, и то
је књижевност. Није то свето дјело, не учи те
правцу прописаном од стране божанства, није
облак разастрет као тепих. То је испупчење
испод којег можеш заштити свој живот од
пљуска удараца. Нису свете ствари што ћеш
их написати, али свеједно мораш знати да ће
много послужити некоме за нешто, правећи
му друштво унутар уздаха. Нема ничега светог
у књижевном стварању, али има друштвене
одговорности.
Траже од писца да се изјасни о стварима
узвишеним или узалудним, да заузме јавну
позицију. Није то његов задатак. Његова
главна одговорност је да пише што може
боље своје приче. Ван овог остаје само једно