Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 77

ЕСЕЈ ДИЈАХРОНА ИНТЕРАКЦИЈА ШЕКСПИРОВСКИХ ЗНАЧЕЊА Лоренс Оливије као Хамлет Пишући за друштвено и полно различиту публику, јавне позорнице на периферији града у хировитијем културном поднебљу касних 90-их година 16. вијека, Шекспир је преобликовао Лоџову романсу, искористивши сложеност изворног текста, али и радикално мијењајући његов традиционалистички поглед на жене. У свом позоришном дјелу, Шекспир искључује читаву агресивно-мужевну епизоду, која почиње ривалством између браће. Иако је, као текстописац, Шекспир морао сузбити слободну романсу у два сата дешавања на позорници, одсуство полазне тачке мрзиоца жена произвело је ефекте који превазилазе пуку драмску упечатљивост. Избацивши мноштво других агресивних, традиционално мушких сцена, Шекспир прелази преко традиционалистичке мушкости ликова попут Сир Јохн-а, као мушкарца хероја и превртљиве жене, преобликујући причу тако да ниједан пол није строго дефинисан ауторитативним ријечима. Иако су Шекспирова богата и суптилна дјела настала из бројних изворних текстова и културолошких контекста, његова дјела дјелују као да су израђена од остатака значења које се не може у потпуности приписати изворима или контекстима. У односу на своје примарне изворе, Шекспирова изузетно густа и вишеслојна дјела нису само изванредни производи ране модерне културе, већ и изузетни докази вјештине ревидирања претходних поставки. Иако се извори не могу свести на једноставне шаблоне на основу којих можемо мјерити тачне контуре текстуалне разлике, они ипак обезбјеђују изузетно битне претходно написане текстове које Шекспир разнолико прилагођава, усложњава, пародира или побија. У Шекспировом посуђивању теме из других извора, изворни текстови нису само искориштени и одбачени, већ се провлаче на маргинама његових дјела – хипертекстова алтернативних текстуалних могућности. Овакав приступ текстуалним значењима, у суштини, је селективно компаративан, јер узима од изворног текста огољену архитектуру приче и смјернице заплета, али симболика ликова, значењска резонанца и ехо импликација бивају потпуно нови, прилагођени новом добу и новим друштвеним околностима. Коначни закључак је у складу са очекивањима да су, у поређењу са својим изворима, Шекспирова дјела богатија и значењски гушћа. Иако се његов таленат за стварање текстуалне комплексности у одређеној мјери може приписати способности да искористи до максимума своје примарне изворе, та експлоатација претходног текстуалног супстрата не иде даље од кориштења истих имена и оквира заплета на које је ухо публике већ било припремљено. То исто ухо публике у тексту великог барда могло је да нађе нова значења која су му у датом историјском тренутку била далеко милозвучнија и друштвено прихватљивија. Лоренс Оливије као Хамлет 75