Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | 页面 78

ЕСЕЈ Готско дијете превод: Миња Штрбац (преузето из часописа New Yorker) Готско дијете Фантазије Нила Гејмена У дјечијој приповијеци, Нова мајка, коју је објавила Луси Клифорд 1882. год., двије лијепо васпитане дјевојчице постају толико несташне – гасе ватру, разбијају сат и плешу у маслацу – да је њихова мајка приморана да их напусти а нова мајка, демон са стакленим очима и страшним дрвеним репом заузима њено мјесто. На крају приче дјевојчице бјеже у шуму и тамо живе. Недостаје им њихова мајка и оне узалуд чезну да се искупе. Понекад, ноћу, одшуњају се до своје старе колибе, гдје кроз прозор виде одсјај стаклених очију нове мајке. Готски хорор је у потпуности изашао из моде у дјечијој књижевности када је, раних деведесетих, писац Нил Гејмен почео да ради на Коралини, књизи намијењеној читаоцима узраста од девет до дванаест година – у којој је оживио Клифординог демона као „другу мајку“, злог и лукавог антитворца који пријети да уништи младог протагонисту. „Ако викторијанци могу да направе нешто што дубоко узнемирује дјецу, онда и ја могу,“ рекао ми је скоро. Гејмен, који има четрдесетдевет година, Енглез блиједог лица и дивље, оштре, црно-сиве косе, је неуобичајено продуктиван. Поред хорора пише и фантазије, бајке, научну фантастику, апокалиптичне романе, стрипове, сликовнице, кратке приче, поезију и сценаријe. С времена на вријеме компонује и понеку пјесму. Гејменове књиге одступају од свог жанра а имају и ширу публику од пуриста. Он описује читаоце својих књига као „двоношце“. Његов стил је синкретичан, са призвуцима енглеских народних прича до глем рока и мидраша, а чаролија је његова централна тема: живот какав знамо са склоношћу ка посјетама нордијских богова, 76 тролова, Артурових витезова, и дјеце зомбија. „Нилова дјела су пророчка, у најбољем смислу ријечи,“ изјавио је творац стрипова, Алан Мур. „Његови најбољи ефекти произилазе из људи, ликова и ситуација из стварног свијета која су оштро подређена магловитом свијету фантазије.“ Узор Гејменовом еклектицизму је Џ.К. Честертон. „Његово дјело,“ каже Гејмен, „пружило ми је слику Лондона као предивног, митског, чаробног мјеста, што је утицало на моје виђење свијета.“ Честертонова каријера такође служи као упозорење. „Био би бољи писац да је мање писао,“ каже Гејмен. „Увијек постоји страх од претјераног писања ако сте хитри на перу, а ја јесам хитар на перу.“ Гејменови посљедњи романи Анансијеви момци (2005) и Књига о гробљу (2008) – препричана Киплингова Књига о џунгли, чија је радња смјештена на гробљу – дебитовала је на првом мјесту листе бест-селера њујоршког Тајмса у категорији за књижевност за одрасле и дјецу. Ипак, Гејмен остаје маргиналан. Лондонски Тајмс га је скоро описао као „најпознатијег писца за ког никад нисте чули“. Њу Јорк Тајмс је чекао са објавом критике неколико мјесеци након објављивања Књиге о гробљу, да би за то вријеме, 2009. год., књига освојила Њубери медаљу, једну од највећих похвала за дјечију фикцију, и била на листи бест-