Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 68

ЕСЕЈ
МОЛИТВЕ И МОЛБЕ

књиге Ждрело чује „јеку лудог бога“, да би у појединим песмама у књизи
Непотребни сапутници он био у прилици да уочи како песнички субјект
и у ритму природе, у даху ветрића, препозна „Дах Господњи“. Сасвим
кратка песма „Књига, сан“ управо то показује: „На ниској столици, гле,
књига се сама отворила. / Прхнуо однекуд ветрић, Дах Господњи.“. То
показује да је у свету Тадићеве поезије временом дошло до извесног
смисаоног уравнотежавања.
Наиме, Новица Тадић није у садржај својих песничких текстова
уносио више само оно тематско градиво које је могло да послужи
у изградњи затамњеног, понорног значења, већ је у њих почео да
уписује и оне елементе на чијој је подлози било могуће засновати
један другачији вредносни поредак, односно вредносни код. Међутим,
мада начелно супротни, ти се елементи у његовим песмама нису
сударали и одбили, ваћ су тако организовани да су се значењски и
симболички изразито ефектно и сугестивно ујединили у оквирима једног
амбивалентно конципираног поетског система. Тако је било могуће
да, као у песми „Нешто цртао, нешто писао“ из књиге Непотребни
сапутници, песнички субјект установи и дозначи како истовремено: „На
мени мрље окрилатише. / И промисао Божја“. Јединство супротности
се, барем привремено, у свету ове поезије значењски функционално и
далекеосежно оставарило.
Затечен у негостољубивом свету песнички субјект Тадићевих новијих
песама, ипак, настоји да пронађе излаз и смирење. У песми „Ноћна
ше тња“, у књизи Тамне ствари он одлучну обзнањује своје настојање и
каже: „Зато окренух другим смером“. Тај „други смер“, у коме се уочава
о обзнањује наречене поетичка промена у Тадићевој поезији, песнички
субјект води у проналажење скровитог, мирног места које је, заправо,
место спаса. У песми „Ашов“ из исте књиге, такво смерање он сасвим
јасно саопштава: „Наћи своје скромно место / у помахниталом свету.“.
Околност да песнички субјект настоји да се измакне од невоља које у
свету навиру одасвуд јер свет је, како у песми „Књига“ из књиге О брату,
сестри и облаку пише: „опште насиље“ у коме он у урбаном сплину, у
песми индикативног наслова из исте књиге: „У мору мржње и страха“,
безизгледно чами „сред сиве грађевине“ опхрван тугом и меланхолијом,
доводи до увиђања и препознавања специфичне хришћанске знаковне
симболике којом се његово настојање вредносно обележава и прожима.
Због тога он у песми „Две белешке“ из књиге Кобац препознаје и
дефинише опажени знак: „Из дубине / бисерни крст / приближава се,
одблескујући, вртећи се.“, да би у песми „Војникова песма“ у његовој
свести и представи дошло и до сасвим конкретне идентификације: „Крст
сам од меса / на којем се распиње празнина“, рећи ће одсудно.
Тако да је смер спасења песничког субјекта у поезији Новице Тадића,
једним делом, обележен хришћанским знаковима и симболима. Односно,
његово је спасење усмерено ка једном препознатљивом, традиционалном
моделу вере и културе. И то је онај обзнањени „други смер“. А он у
Тадићевој поезији има јасну манифестну управљеност и вредност, и
то у тој мери и на тај начин поетички самосвесно артикулисану да се
у његовом случају може говорити и о иманентном заснивању једне
особене поетске митологије. Поготово када се има на уму да: „Једна
од основних претпоставки митског мишљења јесте да име и суштина
нужно стоје у узајамном односу, да име не само означава суштину, већ
је сама суштина, да у њему лежи снага суштине.“10 Са тог је становишта
могуће лакше прихватити и разумети молитвени исказ песничког
10 Ернст Касирер, Језик и мит, „Издавачка књижарница Зорана Стојановића“, Сремски
Карловци-Нови Сад, 1998, стр. 47.

66

субјекта: „Мајчице Богородице, камен у мојим грудима прошапта Твоје
Име.“ уписаног, као један од закључних текстова, у централну књигу овог
тематског усмерења; збирку Непотребни сапутници.
Најдоследније, најопсежније и најтранспарентније увођење
нуминозних мотива у тематску основу својих стихова, Новица Тадић
је учинио у новообјављеној књизи Ђаволов друг. Њихова бројност и
разноврсност указује и на такво стваралачко, тематско и смисаоно,
кондензовање у коме се напретежнији део књиге изграђује око
неколицине сродних мотива који нису само из, за његову поезију тако
карактеристичног, инферналног и танатичког делокруга.
Основна стваралачка оријентација у којој се, скоро истовремено, у
новијим Тадићевим песмама зазивају имена Бога и Богородице, али и
помаљају обриси и прсти нечастивог, задржана је у у најпретежнијем
делу песама из ове књиге. Мада је само обраћање Свевишњем у њој
учесталије и конкретније. Уопште се представници небеског круга са
претпостављеним атрибутима интензивније пројављују у овим стиховима.
У песми „Испред мене се указујеш“ песнички субјект сведочи о томе
како се испред њега „указује“ и тек „понекад“ га прати – „благи анђео.“.
А у песми „Речи“ он казује у великој мери непосредовано: „