Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 67

ЕСЕЈ
МОЛИТВЕ И МОЛБЕ

представа, била интензивно укљчена у изградњу представе о свету као
извору ужаса; свету који је „станиште сила не само несклоних човеку већ
и свему ономе што се око њега налази“.5
Још је и у ранијим песничким текстовима и књигама овај песник
показивао да је стваралачки заинтересован за догађаје из непосредне
стварности, а посебно за активирање изабраног садржаја из подручја
хришћанске традиције и митологије. И то у сасвим негативном
вредносном одређењу: (песме: „Славија“, „Мене и све моје“, „Антипсалам“
и др.). Да би тек од друге половине деведесетих година прошлог века
ти садржаји почели да буду, интензивно и систематично, укључивани у
изградњу његових песничких текстова.
Таква стваралачка оријентација није остала непримећена од једног
дела актуелне критике: „Уопште, запажа се у новијим стиховима
Тадићевим тенденција смиривања енергије изобличења“ тако да
„поред карактеристичних ликова инферналног порекла, место добијају и
зазиви хришћански засноване осећајности“. А ти су „зазиви“, пре свега,
утицали на то да се у његови песмама појави „Покајни тон“, потом и
„местимични молитвени изливи“ који „дају снажне акценте појединим
песмама“. При чему ваља нагласити како ту „Није свакако реч о некаквом
темељном стваралачком заокрету (преумљењу), али ови моменти чежње
за духовним прочишћењем“6 - које је критика препознала - неупитно
потврђују то Тадићево стваралачко настојање а оно се, речено је,
утемељује и обзнањује већ у књизи Потукач.
У помереном, танатичком свету раније Тадићеве поезије, а књига
Ждрело је за то репрезентативни пример, повлашћена је била „општа
муза, Хистерија.“ - која је призвана и у завршни стих пролошке песме
у књизи Потукач. Пажљиви читалац те књиге моћи ће, надаље, да
примети како су у садржај текстова који ову поетску књигу образују
увођени не само они елементи који сликају стварност једног конкретног
времена, већ