Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 66

ЕСЕЈ
МОЛИТВЕ И МОЛБЕ

МИЛЕТА АЋИМОВИЋ ИВКОВ
„НОВИ СМЕР“ У ПОЕЗИЈИ НОВИЦЕ ТАДИЋА

Молитве
и молбе
„Теолози су своју судбину везали за ученост,
образовање, док би било боље да слиједе поезију,
пјеснике и умијетност. Истинска поезија се теже
налази, док је ученост бескрајно једноставна.“1

У

савременој српској поезији стваралачка појава Новице Тадића
већ је прилично рано описана као „изузетна“2. Тумачи његовог
целовито грађеног, изразито уверљивог и препознатљивог
поетског света/дела, нарочто су истицали његову тематску (опсесивну)
усредсређеност на оне садржаје који долазе из тамне стране људског
постојања. Тако да „Није било озбиљнијег тумача поезије Новице Тадића
који није истицао чињеницу да се све промене у Тадићевој поезији
одвијају у оквиру релативно стабилног, у првој књизи наговештеног а
у каснијим даље развијаног основног тона који обележава песников
доживљај света и начин казивања о том доживљају.“3 Јер, „О чему год
да говори, Новица Тадић пева о свету као ужасу и о демонском као
светском.“4 А „промене“ на које су, мимогред, тумачи указивали захватиле
су, најпре, тематску и садржинску раван његове поезије.
Обликујући властити поетски свет као позорницу уништитељских
сила; као својеврсни поетски пандемонујум у коме су се у сажетом
опису, сугестивним сликама и очуђујућим призорима, обзнањивали и
исказивали различити виновници свеколиког зла он је, повремено,
у језовито тамнило својих песама почео да уводи и сасвим одређене
1 Дневник оца Александра Шмемана, „Епархија ЗХиП“, Београд-Требиње, 2007, стр.31.
2 Види: Радивоје Микић, Песма и мит о свету, „Јединство“, Приштина, 1989, стр. 33.
3 Исто, стр. 34.
4 Гојко Божовић, „Песник епохалне самосвести“, у Новица Тадић, Лутајући огањ, Изабране
песме, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2007, стр. 197.

64

елементе чији су симболичка подлога и значењска усмереност
указивали на , у односу на преовлађујућу атмосферу и интонацију, њихову
битно другачију природу у функцију. Ти елементи су не само видно и
опредељујуће проширивали тематску основицу његових песама, већ су
указивали и на један битан стваралачки помак који се, нимало случајно,
временски подударио и са сасвим конкретним, трагичним епохалним
ломовима који су, такође, постајали грађа за песме.
Новине које је Новца Тадић уводио у тематску основу својих песама
односиле су се, пре свега, на интензивнији уплив веристичких и
теистичких елемената у његов поетски опис. И тај је тематски смер
постао очигледнији од књига Потукач (1994) и Непотребни сапутници
(1999), а настављен је и стабилизован у књизи Окриље (2001). А потом,
у мањој мери, и у књигама Тамне ствари (2003) и Незнан (2006). Да
би у новој књизи Ђаволов друг (2008) они постали једна од базичних
садржинских окосница.
Сама околност да се таква тематска оријентација подударила са
серијом метежних ратних сукоба на заједничком простору, којима је и
сам песник био савременик и сведок, посебно је обогатила, акцентовала
и актуелизовала њихову стварносну основу и подстакла ефекат изразите
сугестивности и уверљивости његових новијих поетских текстова. Због
тога је и постало могуће да се каже како је Тадићева поезија изграђена
као посредно, репрезентативно, сведочанство апокалиптичких
догађаја новије историје. Мада у вези са тим треба поновити да је таква