Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 162

АУТОРИ ГОВОРЕ Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја одбацила стварност која ју је окруживала како би нашла уточиште у сјећању и фикцији, инспирисао је причу. И осјећао сам, пророчански, да је то прича за позориште, да би само на сцени она могла добити животност и раскош успјешне фикције. Написао сам је са несигурним узбуђењем почетника и толико сам уживао гледајући је на сцени са Нормом Алеандро у главној улози да сам се од тада, између романа и есеја, неколико пута враћао драми. И морам додати, никада нисам помишљао да ћу се са седамдесет година попети (или боље речено дотетурати) на позорницу да глумим. Та опасна авантура ми је омогућила да по први пут на својој кожи искусим како је чудесно за некога ко је провео живот пишући фикцију да утјелови на неколико сати лик из маште, да проживи фикцију пред публиком. Никада нећу моћи довољно захвалити драгим пријатељима режисеру Јоан Оллé и глумици Аитана Сáнцхез Гијóн, што су ме охрабили да подијелим са њима то фантастично искуство (упркос паници која га је пратила). Књижевност је варљива представа живота која нам, пак, помаже да га боље разумијемо, да се оријентишемо у лавиринту у ком се рађамо, кроз који пролазимо и у коме умиремо. Она нас спасава од недаћа и фрустрација које нам доноси стварни живот и захваљујући њој успијевамо да дешифрујемо, барем дјелимично, хијероглиф који егзистенција представља за већину људи, 160 нарочито нас који гајимо више сумњи него извјесности, и испољавамо своју збуњеност пред темама као што су трансценденција, судбина појединца и групе, душа, смисао или бесмисао историје, оно што је изнад и изван рационалног сазнања. Одувијек сам фасциниран замишљао неизвјесне околности у којима су наши преци – који су се још увијек једва разликовали од животиња, језик који им је омогућавао да комуницирају једни са другима тек рођен – у пећинама, око ватре, у ноћима пуним пријетећих опасности од муња, громова, урличућих звијери, почели да измишљају и приповиједају приче. То је био кључни тренутак у нашој судбини, јер у тим круговима примитивних створења заокупљених гласом и маштом приповједача, почела је цивилизација, дуги пут који ће нас постепено хуманизовати и довести нас до тога да изумимо независног појединца, да га одвојимо од племена, да изумимо науку, умјетност, закон, слободу и да истражимо најскривеније кутке природе, људског тијела, свемира, да путујемо до звијезда. Те приче, басне, митови, легенде које су одзвањале по први пут као нова музика пред слушаоцима који су се плашили мистерија и опасности свијета у којем је све било непознато и пријетеће, мора да су представљале тренутке опуштања за оне духове који су увијек били на опрезу, за које је постојати значило јести, налазити склониште од непогода, убијати и множити се. Од времена када су почели да сањају колективно, да дијеле снове, подстакнуте од стране приповједача, престали су да буду везани за покретну траку опстанка, вртлог бруталних задатака, и њихов живот је постао сан, задовољство, фантазија, и револуционарни план: ослободити се из заточеништва и промијенити и побољшати, борба да се задовоље жеље и амбиције које су покретале замишљене живот