Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 163
АУТОРИ ГОВОРЕ
Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја
књижевности постају истине преко нас, читалаца, трансформисаних,
заражених чежњом и, кривицом фикције, вјечно пропитују осредњу
стварност. Чаролија, када нам књижевност нуди наду да ћемо имати оно
што немамо, пристајући на ту немогућу егзистенцију гдје као пагански
богови осјећамо смртност и вјечност у исто вријеме, што у наш дух
уноси неконформизам и побуну, стоји иза свих херојских дјела која су
допринијела смањењу насиља у људским односима. Смањењу насиља,
не његовом крају. Јер наша прича ће, срећом, увијек бити недовршена.
Због тога морамо наставити да сањамо, читамо и пишемо, јер је то
најбољи начин који смо пронашли да ублажимо нашу смртност, да
побиједимо корозију времена, и да немогуће учинимо могућим.
Штокхолм, 7. децембар, 2010. године
161