Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 161
АУТОРИ ГОВОРЕ
Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја
слободе.
Перу је Патрициа, моја рођака прћастог носа и чврстог карактера
којом сам био довољно сретан да се оженим прије четрдесет пет година
и која још увијек трпи маније, нервозе и нападе бијеса који ми помажу
да пишем. Без ње би мој живот давно нестао у турбулентном торнаду,
а Алваро, Гонзало, Моргана и шесторо унучади који продужују наше
постојање и уносе радост у њега не би се родили. Она ради све и то
ради добро. Она рјешава проблеме, управља буџетом, уноси ред у хаос,
држи подаље новинаре и наметљивце, брани моје вријеме, одлучује
о састанцима и путовањима, пакује и распакује кофере, и толико је
великодушна да чак и када мисли да ме критикује, заправо ми даје
највећи комплимент: “Марио, једино у чему си добар је писање.”
Да се вратимо књижевности. Рај дјетињства није књижевни мит за
мене већ стварност коју сам доживио и уживао у великој