Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 156

АУТОРИ ГОВОРЕ Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја Ове сумње, међутим, никада нису утишале мој позив, и увијек сам настављао писати чак и током периода када је зарађивање за живот одузимало већину мог времена. Вјерујем да сам учинио праву ствар, јер ако је, да би књижевност цвјетала, прво неопходно да друштво достигне високу културу, слободу, просперитет и правду, она никада не би ни постојала. Али захваљујући књижевности, свијести коју она обликује, жељама и чежњама које она инспирише, и нашем разочарењу у реалност када се вратимо са путовања кроз прелијепу фантазију, цивилизација је сада мање окрутна од времена када су приповједачи тек почињали да хуманизују живот својим причама. Били бисмо гори него што јесмо без добрих књига које смо прочитали, били бисмо већи конформисти, не бисмо били тако немирни, били бисмо послушнији, а критички дух, покретач развоја, не би ни постојао. Као и писање, читање је протест против мањкавости живота. Када у фикцији тражимо оно што нам недостаје у животу, ми говоримо, без потребе да то кажемо или чак да тога будемо свјесни, да живот такав какав јесте не гаси нашу жеђ за апсолутним – темељем свега што нас чини људима – и да треба да буде бољи. Ми измишљамо фикције како би на неки начин живјели многим животима којима бисмо жељели да живимо када једва да на располагању имамо и овај један. Без фикције, били бисмо мање свјесни значаја слободе да би се могло живјети, пакла у који се живот претвара када га гази тиранин, идеологија или религија. Нека се они који сумњају у то да нас књижевност не само урања у сан