Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 155

АУТОРИ ГОВОРЕ
Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја

претвара смрт у пролазни спектакл.
Није било лако писати приче. Претворене у ријечи, идеје и слике би
изблиједјеле. Како их оживјети? Срећом, имао сам учитеље од којих сам
могао учити и чији примјер сам могао слиједити. Флобер ме је учио да
је таленат непопустљива дисциплина и велико стрпљене. Фокнер, да
форма – писање и структура – издиже или уништава тему. Марторел,
Сервантес, Дикенс, Балзак, Толстој, Конрад, Томас Ман, да су опсег и
амбиција једнако важни за један роман колико и стилска вјештина и
наративна стратегија. Сартр, да су ријечи дјела, да роман, драма, или есеј
који се баве садашњим тренутком и бољим опцијама могу измијенити
ток историје. Ками и Орвел, да је књижевност без морала нехумана, а
Малро да су херојство и епови могући данас као и у вријеме Аргонаута,
Илијаде и Одисеје.
Када бих у овом говору хтио поменути све писце којима дугујем
нешто, или нешто више, њихове сјенке би нас гурнуле у мрак. Има их
безброј. Поред тога што су ми открили тајне приповједачког заната,

обавезали су ме да истражим бездане дубине
човјечанства, да се дивим херојским дјелима,
и да се згрозим над дивљаштвом. Они су ми
били најоданији пријетељи, који су удахнули
живот у мој позив и у чијим сам књигама
открио да постоји нада чак и у најгорим
околностима, да је живот вриједан трудан
ако ни због чега другог, онда макар због тога
што без живота не бисмо могли читати или
смишљати приче.
Понекад сам се питао није ли је писање
заправо солипсистички луксуз у земљама
као што је моја, гдје је било мало читалаца,
а толико људи који су били сиромашни
и неписмени, толико неправде, и гдје је
култура била привилегија неколицине.
153