Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 154

АУТОРИ ГОВОРЕ Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја Марио Варгас Љоса (Говор Мариа Варгаса Љосе приликом преузимања Нобелове награде) Понекад сам се питао није ли је писање солипсистички луксуз у земљама као што је моја превела и прилагодила Милица Плавшић (преузето са портала “Бука’’) Н аучио сам да читам када сам имао пет година. То је најзначајнија ствар која ми се у животу десила. Безмало седамдесет година касније јасно се сјећам како је та магија, преношење речи из књиге у слике, обогатило мој живот, пробијајући границе времена и простора и омогућивши ми да путујем с капетаном Немом двадесет хиљада миља испод мора, да се борим с д'Артањаном, Атосом, Портосом и Арамисом против сплетки које угрожавају краљицу у временима смутљивца Ришељеа, или да се вучем по мрачним улицама Париза, претворен у Жана Валжана, с готово беживотним Маријусовим тијелом на леђима. Читање је претварало сан у живот и 152 живот у сан, и мени, тада још дјечаку, приближавало књижевни универзум. Мајка ми је причала да су прве ствари које сам написао биле наставци прича које сам читао јер ми је било жао да се заврше или сам желио да им измијеним крај. И можда сам управо то радио цијелог живота, а да нисам ни знао: продужавао у времену, док сам растао, сазријевао и старио, приче које су моје дјетињство испуниле узбуђењем и авантурама. Волио бих да је моја мајка сада овдје, жена која је до суза била дирнута док је читала пјесме Амада Нерва и Пабла Неруде, и дјед Педро, са својим великим носом и сјајном ћелавом главом, који је хвалио моје стихове, и чика Луцхо, који ме је тако здушно храбрио да се предам и душом и тијелом писању, упркос томе што је књижевност у то вријеме и на том мјесту биједно награђивала своје поклонике. Кроз цијели живот сам имао такве људе поред себе, људе који су ме вољели и охрабривали својом вјером када бих ја посумњао. Захваљујући њима, и засигурно властитој тврдоглавости и нешто среће, могао сам посветити већину свог времена страсти, пороку, чуду писања, стварајући паралелни живот у којем можемо наћи уточиште од невоље, живот који невјероватне ствари чини природним, а природне невјероватним, који уређује хаос, уљепшава ружноћу, овјековјечује тренутак, и