Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 153

ЗАПИСИ СТАНИШТЕ Неки су (као фараони) бринули око свог коначног станишта (вечне куће), други су настојали да се што више обогате, да купе или сазидају неку лепу, велику кућу, или више њих, ан различитим местима у свету (као одговор на осећање пролазности, трошности, несигурности земног боравка и станишта), а трећи су напуштали свако станиште (као варку и илузију) и одлазили да се непосредно суоче са бескућништвом. При томе, и ови други су то чинили на сасвим супротне начине. Или би се осамљивали у неком малом, стешњеном простору (у келије, манастире, пећине, колибе), или у некој ширини и простору планине, прерије, степе, или пустиње, или да живе као путујући монаси, или као скитнице и бескућници на рубу, или у срцу неког великог града. Дакле, док би једни настојали да се одупру том осећању, градећи и утврђујући своја станишта до замкова, утврђујући себе у улози домаћина, други су – обрнуто – бежали од сваке устаљености и одређености, настојећи да се прикрију од смрти и пролазности тако што ће свуда бити као у пролазу, у гостима, идентификујући себе са гостом, а не са домаћином. Тако вајар Ђакомети, који се суочио са смрћу преко смрти једног пријатеља, бележи: ”Тог дана мој живот се изменио и не претерујем кад то кажем. Дете има осећање сигурности... оно мисли да ће живети вечито. И ко нема осећање да ће живети вечито? Све то се распало за мене кад сам имао двадесет година... И то да човек тако оде, као пас... Што више о томе мислим, изгледа да ме је та драма навела да живим провизорно, да се грозим сваке имовине. Да се човек устали, да створи себи дом, односно удобан живот, а да стално над собом има ту претњу – не! Више волим да живим у хотелима, кафеима, да будем у пролазу...” Неки моји