Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 152

ЗАПИСИ СТАНИШТЕ Станиште У ноћи пуног месеца Буда је постигао пробуђење и ослободио се точка рађања–и–умирања. Између осталог, сетио се током те ноћи и хиљада својих пређашњих живота. Идеја реинкарнације (пређашњих живота и наредних рођења) – коју су у аксијалном раздобљу развили Индијци и Грци – с једне стране ми изгледа романтична, а на другој страни ме збуњује; јер, мени се и сећања из овог (једног) живота предочавају као нешто страшно далеко, као нешто што – заправо – припада различитим животима, које деле провалије смрти и нових рођења, посебно кад су везана за различита места становања и различите градове. Сваки пут кад бисмо бих се селио (најпре са родитељима, а после са својом породицом), то је био као неки крај једног живота, или тог периода живота, нека врста смрти, односно као ново рођење у новом месту становања. Оно пре, као да је било одвојено од оног после, неким амбисом, прекидом – ја бих осећао као да су то два одвојена, посебна живота. 150 Али, напоредо са тим, као паралелни ток, у некој другој равни слојевите реке времена, текао је један други след. Један део мене као да је настављао да живи на том месту и ако бих се после дужег или краћег времена вратио на то место, где сам раније живео, догађало се нешто чудно. Као да бих видео себе и свој могући живот везан за то место у склопу могућности, или претпоставке, да сам заиста остао ту да живим све до ових дана. Могао сам себи да предочим ту могућност и да је осетим, да јој се предам, као неком паралелном животу, који нисам проживео, али који (по неким другим критеријумима реалности), није био мање реалан од оног живота који сам ”заиста” проживео у времену после тога, на неком потоњем месту, укључујући ту и садашње место становања. Истовремено, доласком на то пређашње место становања, као да сам се на тренутак заиста враћао, не само на место, него и у време кад сам тамо живео (у сваком часу, као да је мајка могла да изађе и да ме позове на обед). С друге стране, цео живот који сам проживео између одласка са тог места и овог тренутка повратка, изгледао ми је као неки сан, као неки паралелни живот, који сам водио далеко од овог места пређашње присности и топлине. Сетио бих се тада приче о Наради, кога је Вишну послао по воду кад су присели у хлад једног дрвета и који је отишао до суседног села и тамо – заборавивши разлог доласка – остао наредних 12 година, основао породицу и остао да живи. Једне олујне ноћи у поплави је изгубио и дом и породицу, да би се ујутру, исцрпен и ошамућен, обрео на спруду. Док је тако ојађен седео, одједном га је Вишну лупнуо по рамену и запитао: ”Па, где си ти са том водом – чекам те већ читав сахат” Тако је и мени изгледало да сам – једним делом свог бића – на крају сваког од тих ”периода,” или места становања (ако би се одређивало просторно), умирао – кидајући претходне везе – а истовремено и настављао да живим неким фантомским животом, нев