Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 130

ПРОЗА РАЗДРУМИЕ УМА: TERRA KODERIANA Мирко Демић Раздрумие ума: Terra Koderiana (Из рукописа Раздрумие ума: Terra Koderiana) Гаскоњада о завичају За Ђ. Писарева К ао што је СВЕ некад било ЈЕДНО, тако су Бингула и Визић некад били исто. Приповеда се да је Врховном Творцу на почетку времена било лакше раставити светлост од таме, него Визић од Бингуле. Ласније му је било да сачини свод којим би раставио воду од воде, него што се Бингула дала разлучити од Визића. Још на почетку стварања увиде Бог како није добро да је Визић сам (или је то ипак била Бингула?), те му истовремено начини друга по подобију његову – Бингулу (односно – Визић?)! Тако се получи да пре свега и пре свих створи Бингулу по обличју Визића, односно Визић по нарави Бингуле, јер једино тако беху Њему налик. И посади их подно свог фрушкогорског врта, да му увек буду близу и на оку, кад су му већ далеко од срца. Дакле, Бингула је Визић једнако колико је и Визић – Бингула. Господ их је приљубио једно уз друго, тако да двоје без обличја постадоше једно тело. Имена су им различита по смислу онолико колико су слична по значењу. Колико је далеко Визић од Бингуле, тек незнатно више има од Бингуле до Визића. Путнику намернику може се десити да пође у Визић, па да ни крив ни дужан забаше у Бингулу. Да једном ногом дотакне Бингулу, док се оном другом, пуном тежином, ослања о Визић. Још горе бива кад збуњени пустолов упита неког од мештана где је, заправо, стигао. Један ће се клети у Бога да се налазе у Бингули, док ће се онај до њега Врагом заклањати и заклањати, уверавајући како стоје усред среде Визића. Вишевековне размирице између ова два места, ове две сљубљене речи које се узајамно не трпе и искључују, довели су до високог степена несталности, те се њихов идентитет мења из часа у час, па што је овог трена Визић, то већ наредног може бити Бингула, и обрнуто. Не може се с поуздањем зарицати да ли је Бингула северно или западно од Визића, нити да је Визић јужно или источно од Бингуле. Као по неком неписаном правилу, свако ко се тамо упути мора прво банути у Бингулу, а тек потом у Визић, мада се пустахије сврбљивих табана заклињу очињим видом како им је Визић увек био више под ногу од Бингуле. 128 Било како било, становници Бингуле се никад не одричу свог визићког порекла, као што Визићани не пропуштају прилику да се похвале својим бингулством. Има, додуше, и оних који се увек криво представљају, па се Бингулац често издаје, бингулски препредено, за Визићанина, док Визићанин чини утук, па бингулује, визићански прорачунато, преко сваке мере и рачуна. Само они знају колико се узајмно не трпе и не миришу. Кад је у неко доба дошло и до тога да се коначно определе око Кодера, сина разметнога, свог поноса и срамоте, коме он, у ствари, припада, где је рођен, и ко су му родитељи, открила се замршена прича и никад расветљена помрчина о односима Визића и Бингуле и нерешене размирице око тога ко је кога навео да куша оно најслађе воће усред фрушкогорског воћњака. Та их вековна омраза толико посрами да се одмах познаше. А колико је то библијско познавање између Бингул