Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 127
ПРОЗА
ЈЕДАН МОЈ САН
друго него станови мртвих; да сам се икако
усудио да отворим један од оних прозорских
капака видио бих их, ледене, на углачаном
поду, међу намјештајем који се осјећа на лак.
Тада скренух поглед са града и нагнух
се над рјечицу. Једна мисао нагло прободе
моје биће. Учини ми се да сам схватио
(или се сјетио) „нечега“. Обале рјечице су
биле прљаве, посуте крхотинама и смећем;
шириле су мучан и оштар смрад. Али вода
је била чиста, њежна и плавкаста... Доље се
више ништа није налазило. Колико год сам
гледао, онај бљесак, она безгранична радост
се не понови, пошто је ишчезла, и тако рећи
побјегла у једну димензију мог сјећања коју
је било потпуно немогуће поново истражити.
Али хтједох се присилити, и реконструишући
сваки осјећај, сваку повезаност, сваку
најмању везу, покушах се вратити у онај
тренутак просвјетљења који ме је онако
потрeсао. Напор је био исцрпљујући, скоро
неподношљив; ипак, послије надљудског
рада, урађеног више из очаја него из наде,
успијех осјетити сличан тренутак јасности,
мало бљеђи од претходног, али сада имах
идеју о његовом поријеклу. То је била нека
врста неизрецивог односа између крхотина,
мучног смрада и плаветнила воде... На
тај начин, пошто сам открио узрок мог
осјећања, могао сам га више пута изазвати
и анализирати. Још увијек нисам могао да
се сјетим јасности открића, радости, крајње
важности сјећања; ипак нисам очајавао да
њиме овладам. Наиме, када сам то најмање
очекивао, сјетих се да сам се у једном
давном периоду свог живота, скоро потпуно
заборављеном, нашао на овом мјесту са
својим оцем. Тада осјетих један нелогичан и
застрашујући немир; скочих на ноге и вратих
се да погледам град: румен, огроман, пуст.
Осјетих вртоглавицу, а у исто вријеме осјетих
огроман мир. Смрачило ми се пред очима
и све ми се представљало са мјешавином
изузетне јасности и збуњености, са којом се
предмети појављују ономе који је тек примио
вијест о некој непоправљивој несрећи. У
том тренутку схватих да сам мртав; схватих
да ја тај мост, те куће, тај град, не гледам
својим очима, већ да је у питању музика,
болна и прегласна музика, која ми те слике
дошаптава.
125