Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 126

ПРОЗА ЈЕДАН МОЈ САН Пјер Паоло Пазолини Један мој сан Превод: Ања Правуљац П ослије почетног успављивања, слијепог и непотпуног, нашао сам се на једном од оних малих мостова који се могу видјети на крајевима предграђа, на некој рјечици. Паралелно са њим руменио се надвожњак наспрам неколико брежуљака посутих кућама. Пред мојим очима, у пригушеној свјетлости сутона, пружало се бескрајно предграђе; све је било пусто и тихо. Са поља је дувао беживотан вјетар, који се није сударао са тијелом, већ је на њега лагано налијетао, као скривени налет завоја на путу према којем убрзаваш да би видио нешто ужасно. Потом је настављао струјати играјући се ту и тамо са лишћем и прашином, расијан и хладнокрван. Тад ме изненада узнемири ударац једног прозорског капка. Окренух главу: од стотину прозорских капака хладних фасада зграда које су ме 124 окруживале било је немогуће издвојити онај који је ударио. У сваком од њих је постојао исти осјећај чврстине и непоколебљиве вјечности. Поново се окренух и тада спазих прозорски капак који поново поче шкрипати, попут неког необичног пјева у тишини предграђа. Потом се препустих са страственом пажњом оном што ме је окруживало, без обзира што у том окружењу нисам налазио ништа апсурдно и неприродно. Напротив, све је било уобичајено: асфалтирана цеста која се мрачила у кривини међу огромним кућама... зеленило неколико јабланова око једне лимунжуте капелице... влажни травњаци који су мало даље тонули посути камењем и смећем... Најзад ништа чудно; али постојало је оно потпуно препуштање, она опсједнутост вјечношћу. Направих пар корака; али кораци су одзвањали голи у равнодушној и смртној тишини. Следих се; и да бих побиједио ту језу сједох на ограду моста. Иза предграђа пружао се град, црвен и нијем у свјетлости касног поднева. Без шума, без гласа. Савршена тишина, као у некој напуштеној соби. Мало помало почех - m