Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13

КРИТИКА ТАНКА ЖИЦА У КОЈУ БЈЕЖИ ТИЈЕЛО указује и на напор и благи немир што се између два сусрета ништа значајније није догодило; чак је измакла и очекивана љепота свијета... Питам је да ли је сретна...С болом и изразом лица додаје-Ти? Одговор је дакле у постављеном питању, у тој само једној јединој враћеној ријечи, Ти. Више између њих, у доцвјетавању тишине која их спаја, нема нереченог: У истом трену//устима приносимо//свака свој отров. Ефектан завршетак пјесме која на крају читаоца изненадјује нечим познатим...а истоврамено учвршћује доминацију у пјесми. Ови стихови безусловно „држе“ цијелу пјесму, која је у значајном антагонизму наспрам пјесме Илустрација из истоименог циклуса. М.Траванчић упозорава на могућност пада са висине које се лако и брзо домогну, као и своју немогућност да таквима помогне, иако, укључујући свијетлу страну своје душе по мјери човјека, то искрено жели. Падати под теретом сопствене, непровјерене висине, много је теже него у обрнутом случају... Одустајем.//Сувише су високо. Читајући збирку поезије Свилене плахте, М.Траванчић, са четр

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 121