Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13

КРИТИКА ТАНКА ЖИЦА У КОЈУ БЈЕЖИ ТИЈЕЛО Јованка Стојчиновић Николић Танка жица у коју бјежи тијело /Мелида Траванчић : Свилене плахте; Центар за културу и образовање, Тешањ,2009./ Д руга објављена књига пјесама Мелиде Траванчић, Свилене плахте, кроз благу суздржаност своје интиме, уводи нас у долазеће вријеме, означено интонацијом стварног у којем живи. На многе догађаје о којима је ријеч у пјесми, пјесникиња одговара емоцијом. Понекад, када нам се учини да је нада мање изоштрена, или се пак изгуби, сам завршетак пјесме, одједном нас демантује и отвара пуноћу душе и помјерања таме у свјетлост, што је једна од значајних карактеристика ове пјесничке књиге. Осјећање боли, љубави, живота и игре, подједнако је тешко, а да је живот заиста игра, често до краја „не изиграна“, потврђује и пјесма Марионета. Пјесникиња је у лику лутке којој је случајно откинула главу, заправо видјела моћна лица кадра да управљају људима, помјерајући их као шаховске фигуре (све по потреби), па истовремено човјек у игри постаје злочинац. Изражавајући своју побуну и непристајање на нормирано „пливање“, л

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | страница 120