Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Seite 122

НОВЕ КЊИГЕ Ерленд Лу Ранко Рисојевић Прохујало са женом Господска улица Геопоетика, Београд, 2011 Матица Српска, Нови Сад, 2010 Ерленд Лу је одличан писац. Његов списалачки стил красе кратке реченице проткане хумором, а теме које обрађује су такве да их свако може разумети: свакодневне ситуације, отуђење човека од његове природе, немогућност самоактуализације и баналност обичног живота. Прохујало са женом је Луов први роман. Оно што се намеће као закључак, након читања његовог првенца, јесте чињеница да је исти непресушни извор инспирације за самог аутора и подлошка за каснија дела. Да, овде можемо да препознамо и повежемо неке сцене безименог јунака са Телеманом, главним ликом Луовог романа Мирни дани у Миксинг-Парту; можемо да препознамо безвољност, нихилизам који окружује скоро све Луове јунаке, али тај нихилизам, иако назочан, прикривен је јетком дозом хумора и наивним размишљањем јунака који почесто говоре из его стања детета о свету што их окружује. В. Бјелајац 120 Рисојевићевева „Господска улица“ представља други дио „Бањалучке трилогије“, а радња је смјештена у период Анексије БиХ, Првог свјетског рата и период након њега и прати живот једне породице. Роман је награђен Годишњом наградом Удружења књижевника Српске, Подружница Бањалука и Града Бањалуке, те се нашао у ширем избору за НИН-ову и у ужем избору за Виталову награду. ''Господска улица'' је слика једног времена али тежи универзалности јер Рисојевићеви ликови собом носе општељудску причу кроз призму бањалучке трговаче породице Малеш и позадину кроз коју се преламају историјска дешавња која свакако имају свој удио у животу породице. И град и породица о којој пише симболички су везани за кафану ''Балкан'' из које почиње и у коју се најзад улијева цијела прича. Ауторов однос према историји, традицији па и политици рефлектује се кроз два опонентна лика у некој врсти сталног дијалога оца и мајке главног јунака којем је уједно и ''посуђен'' глас приповједача и који баштини у себи ове разнородности и склоност ка умјетности. Главном јунаку и нама читаоцима дата је ''накнадна памет'' да ствари сагледамо из више углова и са историјским одмаком што ће нам открити двије узнемирујуће ствари: како вријеме покаже да није све онакво каквим смо ми тад видјели и да се ствари бескрајно понављају само са осавремењеним кулисама, али увијек долазе ''нови ђаци'' који то требају болно научити. Рисојевић ''Господском улицом'' преиспитује које историјске лекције јесмо или чешће нисмо савладали. Ово је прича која нас тјера да када ходамо Господском улицом тражимо ''ону'' Гоподску улицу и играмо се као дјеца уочавања разлика између двије слике запиткујући се да ли се ишта стварно промјенило, јесмо ли се ми промјенили? Колико је промјена само мимикрија и прерушавање, а људска судбина увијек иста, у животу као и у Рисојевићем роману. Т. Ступар-Трифуновић