Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 12 и 13 | Page 101

ПОЕЗИЈА
ЗОРАН БОГНАР

Родни граде мој
у болу, у тишини, у Пропилеју
Ево,
дошао је и овај дан
када се растајемо нас двоје,
родни граде мој...
Одстранили су те из мене
као жучну кесу с каменом.
Као да никад нисмо ни постали круг.
Још увек смо двоје у једном,
али не целина и не исто,
заједно али одвојени светови
као крв и кост, домаћин и гост...
Дао си ми живот – живот сам ти дао,
родни граде мој.
Дали смо све од себе
и остали рањени и узнемирени
нашим опитима,
нашим описима,
нашим сновима...
Не могу више ни да разумем
ни да прихватим
како и даље негујеш и подржаваш
оне који нас воле
а који то не знају да покажу
и
оне који нас не воле
и који то не знају да прикрију.
Не могу више да дишем
и живим с тим
да је овде истина
оно што се износи шапатом а не гласним говором.

Ништа неуобичајено:
ја сам само још један од оних
који умиру несхваћени у свом родном граду
у теснацу
између сатане и сутона,
блуда и заблуда, проклетства и судбине,
између раскола и расплета,
лидера и дилера,
богова и робова...
И шта сад? И како даље? И куда...
...кад природа више не трпи
логику усамљеништва;
кад жудим за мотивом
који асоцира на покрет...
Остаје ми још само,
родни граде мој,
да верујем
у божји кантар, благостање и Пут светлости,
јер онај који верује налази живот
и тамо где га други не виде:
у болу, у тишини, у Пропилеју...
Вуковар, 4-25. 4. 2010.

99