Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 26
Гдје се искључује лудило. Притисни ме, притисни то дугме у
мени!
- Ма притисни ти у мени! Ево ти моја брадавица па притиска] .
-
Ево теби пупак.
Ево теби курац!
А теби ето пичке!
-Дај.
Џеронимо долази са страже. Узима велику конзерву од
масла и сједа крај мене . До рата Џеронимо никад није видио
овако нешто као што сам ја . Што живи да би туговало.
· Свалио сам се на бок и опет заузео ону позу нерођених.
Преко мене је претрчао миш . Мјесто да спавам ја - сам опет
почео мислити. Џеронимо ме је мало пореметио у оча
јавању. Извукао из жиже бола . Одлучио сам да уперим
ласер пажње на неки сретан дан и то овакав:
Емира и ја смо вољели да путујемо . Моја рука је више
почивала на њеној нози него на мјењачу. Ноге су јој увијек
биле топле.
Била је зима, снијег, лед. Више смо се санкали и клизали
него возили. У Босни нема цесте која води право и равно.
Или се пењеш, или спушташ, или милиш иза огромног
камиона балвана и удишеш његов отров.
Попели смо се на Нишиhку висораван. Било ми је жао да
тако лијеп крајолик брзо прођем, па сам успорио. Гуме су
парале снијег, цеста се попут бљештаво бијеле ролне размо
тавала у даљину. Иза , у ретровизору, пружале су се,
геометријски тачно, бразде у снијегу. Кад нешто с неба
падне, неће се ни знати да смо туда прошли. Без страха смо
остављали траг. Био сам сигуран да су и чизме на мени
сретне, и џемпер, и панталоне. Ћутали смо. Наш се рјечник
састојао од сто ријечи што се мијешају као карте. Није било
важно да се говори, веh да се буде ту.
Стали смо. Кљ ун голфа је заронио у меки паное.
-Јој јел смо се ово ми сударили , а?
Па с ким да се сударимо . Видиш да смо сами на путу.
С дрветом, коњем, откуд знам.
-Ма не, овако ја паркирам у природи. Пустим да ме спон-
-
тано заустави .
-
Ти можеш спонтано и да погинеш. О никоме не водиш
рачуна,аја?
25