Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 25

hутевМ
двије смршале немани што се хране од оног што излуче у

љубави и тако укруг. Заборавили смо да кућа има излаз. Кад
нисмо жмурили, ми смо се гледали. У сну, у мраку, чинили
смо гомилу која дише на иста плућа.
По ноћи је само горјела црвена лампица на бојлеру.

Нисмо се купали скупа, већ одвојено. Једино смо се тако
одмарали једно од другог. Зурио сам у купатилу у своју фацу
коју је љубав измијенила; у двије четкице што се љубе. На
сусједној сталажи у чаши воде кезила се мајчина протеза.

Поред, скорена и суха, очева четка за бријање. Чували смо
чак и очев чешаљ с длакама. Све је на сталажи чекало на
њега да се врати.

Емира је искакала из кревета као из воза који још није

стао. Није била од оних дјевојака што тетурају и трапаво се
облаче, сударајући се с намјештајем. За њу је секс био
писање по табли која може одмах да се брише.
Кад би искочила из кревета, осјећао сам жалост, а кад би
ускочила радост. Понекад, кад би претјерали у љ убави,

.

.

.

долазило Је и до СЈете од коЈе пате велике мачке кад се пре-

једу. На њене груди сам се лако навикао. Мекане сисе су ми
добро дошле, а и брадавице на којима се видјело да их је
неко страствено глодао. Миловао сам их из сажаљења. Било
ми је жао ојађених брадавица што подсјећају на згажене
пикавце. У свакој мани видио сам врата; прилику да у њу
лакше уђем.

-

Шта да радим?

-

питала је.

Мислиш радимо?

-То.

Појма немам, први пут сам неког заробио. Први пут не
дам неком из куће .
- М... дјелујеш ми ко да ти је стоти!

-

Ваљда знам.
Убијам дијете. Могла сам и да га не родим.
Па што си га родила! - викнуо сам. Дјеца, поготово

мала, у то су вријеме за мене била слинава чудовишта која

сметају одраслима да газе и иду куд хоће.
-Теби да објашњавам који ниси у себи носио ништа теже
од говнета теби ... !
- Чекајмо још мало.
- Али никад нисам оволико била без њега. Ово је лудило.

24