Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1

hутевМ Монотеизми смисао човјекове егзистенције изводе из божанског наума , па се у њима човјек потврђује релацијом према Богу. Крањчевиhев Задњи Адам изокреhе ту позици ју, па су у њему човјек и Бог у односу равноправности, да би на концу Бог задобијао смисао у односу на човјека. Такав концепт антропоцентричне метафизике и омогуhује овом 2рчу да постане оцјеном Божијег наума и владања свемиром. Зато Крањчевиhев Адам наприје задњим крешом руке 2раби крсш, да би у финалу блиједим нокшом, у часу своје смрти, найисао у лед - уйишник. Тај тренутак у којем прст бива замјеном за крст, постајуhи космичким симболом, јесте , заправо, тренутак у којем се бескрајност космоса почиње мјерити људским тијелом те је космос људски йош јелешњен. Истодобно то је и тренутак у којем Адамов упит ник постаје мјером оба пола космичког устројства - и његовог смисла и његовог бесмисла гледаних из позиције коначног удеса и људског свиЈета али и укупног свемира. Да би испунио овакав идејни оквир пјесме,

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 199