Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1

hутевМ КАСНАЈЕСЕН Дуго нисам, с прозора, гледао кишу Како немилосно натапа врт, и пробуђена Сјећања, питања, како све развлачи У пихтијасто тијесто у којем кротка зебња Пушта невидне, лакоме жиле ... Једино смо у јесени кадри меланхолију Ускладити с вањским свијетом И посегнути за маглама као за квасцем За нова лирска искуства. У јесен тијело оћути опалост и гњилост своју Па у покренуте ријечи надоlје влага Док душа као надничарка одлази У далека запуштена поља - да се врати Голија и самија од крошања пред зиму. Тек у познијој јесени постајемо свјесни Да прољеће што га чекамо другима ће стићи Да нама једино остаје његова слика ушушкана У непромочивој кабаници, остаје нам Дирљиви наук како све сјенке земаљске Дарује равнодушно небо и сваки свјетлац Бива варљивији неголи лисичји реп ... . 6-7. Х// 2005. БОЈА ДАХА Моје срце увијек је куцало брже Неголи у других Боље је видјело Шта се догађа вани И камо га одводе моје затворене очи? Док ослањам се дланима о прса Срце као да задржавам у трку 146

Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 153