Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 154
hyтesM
Као животињицу што отима се
У злима даха
Под дланима се покрива
Дугим дјетињим срамом
Само још чекам онај тренутак
Кад ће срце потрчати за тобом и пасти
С кантицом пуном прашњава цвијећа
Ивоhа
5. XI 2005.
ЗИДАМКУЋУ
За А.мру
Толико свијета, и толико гривориl)их брда и долина
по којим тапкају сви свети, сви бози , толико заравни
.
.
.
на КОЈИМа Јунски свици злато по земљи податноЈ
Сију, док дубоко испод чекају сребрене руде,
Пространа силиконска поља, толико мјеста у којим
Прсти Божији из дана у ноh урахљују хумус и снаже
Набрекло сјеме, толико питомина, и дивотнина,
И рјечица бистријих од сузе на маслачкову листу,
И плодних њива, и распусних шума, толико хладовина
У којима се свибањке у сунчевне пресвлаче хаље,
Толико брегова и кратких низина, гдје мелеки
Зачињу мирисе и вјетре, толико расклијаних земних
Лубави и поднебесних таштина ...
А ја овдје, баш овдје
Баш на овоме мјесту
И нигдје другдје
Лијепа моја
Нашукућу
Зидам!
147