Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 11

hутевi1
Не знам тачно да кажем у ком сам тренутку, после коли­
ко година заједничког живота, почела да верујем да hy се за­
љубити , неповратно и суновратно , у првог који би желео да
се обрише мојим пешкиром. Пешкиром који је управо пре-

.

.

шао преко мог стомака , МОЈе задњице, КОЈИ се завукао изме-

ђу мојих ногу и, може бити , још увек носи на себи неку вла­

жну длачицу. У некога коме би такво шта било природно.
Једном је мој муж био на смрт болестан. Лежао је у бол­
ници данима, недељама, бескрајно жут и усахнут , нимало на­
лик на себе , а у нашем купатилу је дуже од месец дана висио
само мој пешкир. Било је то тужно време . Један nешкир је
значио да сам била сама и да њега нема. Стајала бих тако и

..

гледала у таЈ зедан пешкир, наслоњена на веш-машину , гле-

дала бих у пешкир довољно дуго док се не бих уморила од
плакања. Чинило ми се да се никад неће вратити.
Али , вратио се . Преживео.
И ето га опет ту, тај други nешкир.
Стојим поново наслоњена на веш-машину, са осећањем
збрканијим него икада. Наравно , ја се радујем што је остао
жив. Али ме то не спречава да се изнова, новом снагом , на­
љутим на таЈ други пешкир.

Не верујем више у то да људи који приђу смрти довољно
близу схвате неке битне ствари. Ма какви! Не схвате они ни­
шта. Врате се потпуно исти какви су увек били. И узму свој
чисти пешкир , обришу се њиме, баш као да нису вукли кроз
болничке ходнике ону флашу nрикопчану на своје вене , баш
као да се све догодило неком другом, а не њима . Баш као да
сам неком другом, а не њему , прелазила влажним пешкиром

по међуножју , тамо, у тој болници у којој се никада није зна­
ло који од наших сусрета је могао бити последњи .
Не бих више о пешкирима, заиста. Испашhе да је то нај­
важнија ствар. А није. Или можда јесте. Не постоји најва­
жнија ствар. Постоји много ситних, неважних ствари . И од­

једном откријеш да си затрпан тамо негде, дубоко испод пе­
пела . У Помпеји, у најгорем могућем моменту.

з.
Смрт је увек тако близу.
Желим да говорим о нечем сасвим другом, али ова рече­

ница се из неког несхватљивог разлога намеhе као почетак
пасу са.

9