Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 10

hутевМ
врати, утегнути у кравате , хулахопке и неудобне ципеле, хо­
дају око вас. Овај мој суноврат само је један од њих. Ни бо­
љи ни гори. Можда само за нијансу склонији егзибициони­
зму од осталих суноврата .

Много грешите ако сада мислите да сам ја неки нарочити
љубитељ дугачких , мистериозних увода. Ни близу томе! У
питању је чисти кукавичлук . Јер , оног момента када преста­
не увод, мораћемо , неминовно, да пређемо на ствар . Хаотич­
но додуше, збрда-здола, али нешто hемо ипак морати да
отворимо. А мени се то и ради и не ради . Баш као онај човек
који улази код психијатра и каже: .. Докторе, можда сам ам­
бивалентан, а можда и нисам!" Е, тако.
Смокве.
Кикирики.

Довољно цигарета.

Све је ту.
Само треба nочети , негде, са неког безазленог, ништа не
слутећег места, а после he већ ствар сама да нас води у по­
грешном правцу.

2.
Мој муж је увек инсистирао на томе да има сопствени пе­
шкир. Не знам да ли овај податак објашњава било шта . По­
некад бих nокушавала да му подметнем свој пешкир , уз по­
моћ разних , малених лукавстава. Рекла бих, рецимо , да сам

опрала све пешкире и да је остао само један. Или да управо
крећемо на пут и бесмислено је да започиљемо толико чи­
стог веша. Понекад бих чак ставила свој пешкир , који сам
само једном употребила , на ручку на којој је он држао свој.
Али ништа од тога не би помагало. Тихо , без иједне речи

протеста, без гласног изражавања своје жеље или свог него­
доваља , он би негде пронашао некакав чист пешкир и када

бих касније за њим ушла у купатила тамо би ме увек саче-

.

.

као таЈ исти, коначни знак раздваЈаља наших тела.

Нисам успевала ово да разумем. Постоје безбројна места
на телу које једно другоме додирујемо , љубимо, лижемо ,
али, када напокон, иза свега тога, кренемо да се од свега

оперемо, он би у ,