Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 1 | Page 109

"Свој језик можемо да посматрамо као неки стари град:
лавиринт уличица и тргова, старих и нових кућа, и кућа
дограђиваних у разним епохама, а све то опкољена мно­
штвом нових предграђа са правим, правилним улицама и

једнообразним кућама . " {2, 18).
План града/путоказ/правило/граматика омогућава запра­
во путовање, посјету одређеним али и неодреl)еним мјести­
ма,

одигравање

Комуникацију.

Једне

игре,

говорење

као

разговор.

Комуникацију као поновно играње неке

. . . .

.

древне игре, игре КОЈа се вазда наново дешава, а КОЈа Је Језик.

Витгенштајн, заправо, делезовски речено, "ретериторијал­

изује језик" пуштајући га да номади. ,.Номад, међутим није
што и модерни туриста, онај ко путује стазама утврђеним од
стране предодређених агенција, већ онај ко је спреман да

лута како би се кроз насумичност, cpehy, случај приближио
непосредности другог."

Управо овдје, одступањем од пресликавања истог, од тзв.
калкила, које онемогућава језик као

"говор", као ток

постављајући га као један укочени битак, Витгенштајн сво-

.

.

.

.

.

ЈОМ теорИЈОМ Језика као Језичке игре ступа на тло ,.вЈечног

враћања истог к