троје Матије Бећковића – „ Када будем млађи”. Остали се не сећају ниједног наслова песничке збирке.
На питање да ли знају да се од Удружења књижевника Србије одвојило Српско књижевно друштво, двоје је питало „ Зар то није Независно удружење књижевника?” – по аналогији са „ Независним удружењем новинара”.
На питање „ Ко је Радомир Андрић?”( реномирани песник и председник Удружења књижевника Србије, песник који деценијама траје у српкској књижевности и прошлогодишњи добитник награде „ Васко Попа”, као и многих других награда), сви испитаници су одговорили да никада нису чули за овог великана, те да им то име ништа не значи.
Исто су прошли Александар Петров, Бора Радовић. Мирослав Максимовић, Новица Тадић, Радмила Лазић, и многи други значајни ствараоци. Петар Пајић им је однекуд познат: не знају шта су читали од њега. За Слободана Ракитића и Милана Комненића знају испитаници преко 45 година старости, и то више због опозиционог политичког деловања, него због репутације и квалитета ових значајних песника. Нисам се усудила да питам за Славољуба Марковића, председника Српског књижевног друштва, имајући у виду да не знају ни да то друштво постоји.
После оваквих одговора уследио је убедљив пораз испитивача и закључак да академски грађани нису чули за песнике средње генерације, а омиљени су им још увек они из читанке: Ракић, Дис и Десанка Максимовић. Бећковића, наравно, сви воле. Можда утеха треба да буде то што сви знају за Француску 7 и ресторан који се налази на тој адреси?
Електронски и штампани медији, држећи свеколику књижевност, а нарочито поезију, на маргини, не информишу ни потенцијалну ни постојећу читалачку публику о постојању и опстајању поезије у нашем, савременом тренутку. Апсурдност ове чињенице је камијевска, будући да живимо у времену у коме се до информација долази брже и лакше него икада пре, само што до њих веома мали број људи жели да дође. Упркос чињеници да већина песника, наших савременика, има уређене сајтове, посећеност тих страница је недовољна и посећују их ретки.
Поезија је увек била и остала намењена мањини, пробранима и одабранима. Малобројни су је читали, али образовани људи из старијих генерација су макар знали заимена песника, својих савременика, чак и ако нису читали њихове песничке збирке. Ако су се резултати истраживања показали овако поражавајућима са испитаницима старости од 35 до 55 година, не можемо, а да се не запитамо: каквима ли ће се показати читалачке навике њихове деце?
Имајући све ово у виду, нама малобројнима који читамо поезију остаје само да парафразирамо стих из прве интимистичке фазе Десанке Максимовић: „ И срећна сам и тужна у исти мах“.
72