Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 73

Др Александра Жежељ Коцић
Филолошка гимназија
ПОЕЗИЈА И САВРЕМЕНИ СВЕТ – СУКОБ ИЛИ ЗАЈЕДНИШТВО?
Свако испитивање односа поезије и савременог света морало би да буде лично, и
мање-више импресионистичко, колико год би се ове речи познаваоцима књижевности
могле учинити неозбиљнима и површнима.
Не можемо а да се, пре свега, не запитамо шта је поезија, какав је наш савремени
свет, а онда и да ли ова два појма уопште стоје у напоредном или антагонистичком
односу. Могли бисмо, такође, да се запитамо у којој су мери термини поезија и савремени
свет заправо променљиве категорије, и уколико јесу, да ли се мењају сличном или
различитом брзином. Размишљање о овој теми не доводи нас, чини се, ни педаљ ближе
коначном одговору, већ само до запетљаног клупка нових питања, сумњи и слутњи: шта
поезија изражава, чему поезија у свету напетих друштвено-политичких односа, имамо ли
снаге данас за решења проблема који су предалеко отишли, да ли је сва поезија у извесном
смислу ангажована и да ли има смисла да постоји уколико није, шта да радимо уколико
савремени свет не препознајемо као свој, имамо ли права да се кроз поезију изражавамо и
њу тумачимо не нудећи никаква решења за дословна и метафоричка осиромашења света.
С друге стране, зашто би поезија као најчистији из раз човекове душе и жудња за
смислом икоме подносила рачун за сопствено постојање? Зар поезија неће и даље бити ту,
у неком новом савременом свету, и када нас не буде? Зар неким новим људима неће
служити и наставити да буде светионик у мраку?
Пробаћу да укратко образложим своје уверење да ће поезија наћи начина да
преживи и овај тренутни свет у коме се обрела, свет препун рационалистичких и
практичних прорачуна, свет који се изобличио од вишевековне потраге за све већом моћи
и материјалном добити. Двадесетпрви век, сетимо се, последица је свих претходних
времена, резултат последњи у низу, али само из перспективе садашњости, не и
будућности.
Најбоље да своје мисли изразим уз помоћ, за ову прилику одабраних, песника чије
речи остају и после њихове смрти.
Емили Дикинсон у једној песми каже да песници пале само лампе, док се сами
гасе, као и да свако доба има оптичко стакло којим расејава сопствени обим. Уистину, да
ли би могло бити другачије? Из сопствене визуре човек тешко може да изађе, надвлада
себе и пригрли било шта друго на шта није ни помислио. У том смислу, савремени свет се
једним делом чуди да је поезија опстала а он јој је ескплицитно забранио живот, а другим
делом вапи да га поезија надвлада и прогута све његове болести.
Ако је поезија жеља, сетимо се речи Вилијема Блејка да они који спутавају жељу,
то раде зато што је њихова жеља слаба да би уопште била спутана.
73