Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 71

Лела Росић
Филолошка гимназија
ПОЕЗИЈА И САВРЕМЕНИ СВЕТ
-оглед-
Платон је из идеалне државе желео да прогна песнике. Данашња идеална држава
има једноставније методе: песнике и не помиње.
Будући да је тема довољно широка не верујем да се може претерано одступити од
општих места и ставова људи који су књизи склони или са њом на било који начин
повезани. Подређен императиву политичке коректности, овај текст неће говорити о томе
како је књига постала роба и обичан артикал, ни о томе које су све издавачке куће нестале
са културне мапе Србије, нити о књижарама уместо којих свакодневно ничу банке,
кладионице и дрогерије.
Међутим, оно што ни политичка коректонст не може да ућутка је свест мислећих
људи о лаганом истребљивању других медија чијим је посредством опстајала поезија.
Угашени су књижевни часописи: „Дело”, „Књижевност”, „Савременик”, „Књижевна реч”
и „Београдски књижевни часопис”, док „Летопис Матице српске”, „Повеља”, „Траг”,
„Кораци” и неколицина сличних спорадично и нередовно бану пред читаоца. Читалачка
публика не може имати увид у продукцију савремених српских песника јер они нису
заступљени у медијима, као што је то био слчају временима када је постојала каква-таква
културна политика. Од дневне штампе, поред „Новости”, „Политике”, „Времена” и
„Данаса”, нигде не можемо наћи приказ ниједне песничке књиге, а камоли лирску песму.
Од петсто (и више) ТВ-канала, можемо набројати неколико, углавном пројектованих, а не
сталних емисија, у које може провирити понеки песник, наш савременик. То су „Културни
дневник”, „Вавилон”, „Метрополис”, „Хит-либрис” – све нередовне, лишене сталног
термина и заменљиве неком другом, актуелнијом емисијом.
У жељи да сазнам колико се поезија чита и какво је (не)познавање актуелне
књижевне сцене, спровела сам кратку анкету од четири питања. Анкетирано је 20
факултетски образованих познаника, од којих су 6 универзитетски професори (а два,
нажалост, професори Филолошког факултета). Испитаници су били махом економисти,
архитекте, лекари специјалисти, правници или средњошколски професори, старости од 35
до 55 година.
Резултати су били поражавајући. На питање „Читате ли поезију?“, дванаест је
одговорило искључивим „Не”; осам „Понекад”, и то у Политикином Културном додатку.
Следеће питање било је када су последњи пут прочитали збирку поезије, и како је
гласио њен назив. Двоје је рекло „Вунена времена”, без сигурности да ли су Ђого и Ного
иста особа, петоро се сетило Десанке Максимовић и њене збирке „Тражим помиловање”,
71