( барем у начелу) залажу за моралне, естетичке и / или интелектуалне вредности својствене истинској култури она су управо захваљујући доминацији техничко-технолошког у значајној мери допринела обезвређивању те исте културе.
У епохи у којој доминирају масовна производња и потрошња, односно у којој се све своди на хиперпродукцију и профит јер све представља робу, истинска култура, а самим тим и њоме обухваћене поетичке праксе, третирају се углавном као ствар прошлости. Уметничке творевине као битни сегменти истинске културе имају вредност и значај за крајње ограничен број друштвених субјеката, те стога не треба ни да чуди због чега им се у јавности не посвећује више пажње. Савремени медији масовних комуникација у великој мери доприносе одржавању ове изразито неповољне климе по уметност уопште, а то нарочито долази до изражаја на примеру поетичких пракси уметничке вредности.
Наиме, оно што је данас и у оквирима нашег друштва више него очигледно јесте да су на медијској сцени формати и садржаји уметничког карактера скрајнути, односно да се уметности посвећује минимална пажња и то углавном онда када се обележавају годишњице смрти или пак рођења светски познатих или у домаћој јавности признатих уметника, као и када се реализују „ звучнији“ културно-уметнички догађаји. Из тога произилази да се путем медија не спроводи планска и континуирана промоција и популаризација уметничког стваралаштва, али и да се уметност све више потискује у корист псеудоуметничког. Наведене тврдње највише долазе до изражаја на примеру поезије и поетичких пракси. При томе је важно подвући да се путем овог текста не жели скренути пажња на непостојање довољног броја штампаних, радијских и / или телевизијских формата који су посвећени поетичком стваралаштву, већ на одсуство медијског интереса за уметност уопште. Полазећи од става да се уметност не презентује и промовише искључиво путем у те сврхе посебно конципираних формата, путем овог текста се жели истаћи да иста треба да буде доступна јавности путем најразличитијих медијских пракси будући да одсуство медијског интереса за уметност( а тиме и поетичко стваралаштво) нужно води ка редуковању човекових не само естетичких, већ и интелектуалних капацитета.
Апсолутна доминација сваког укуса и смисла лишених медијских садржаја за свој исход има постављање пред друштвене субјекте једне крајње ограничене слике стварности засноване на псеудоуметничким вредностима. У питању је стварност у којој, с једне стране, готово и да нема места не само за песнике, него и писце, сликаре, композиторе и друге уметнике који су некад били изузетно уважавани од стране како стручне тако и шире јавности, али у којој, с друге стране, псеудоуметничке праксе имају превласт. Међу потоњим примат имају, пре свега, поетичке праксе упитних уметничких вредности. Наиме, просечни конзумент медијских производа средине друге декаде XXI века можда не зна да наброји пет савремених домаћих песника, али зато вероватно зна да наведе бар једног победника „ Звезда Гранда”. А ако зна да наведе име анонимног певача који је захваљујући учешћу у show програму такмичарског карактера постао познат широј јавности, онда засигурно са још већом лакоћом може да наброји још минимум пет увелико афирмисаних
68