друштвеним субјектима подстичу и одржавају потрошачком укусу и потрошачким потребама подређене представе о свету, себи и другима.
„ Средства масовне транспортације и комуникације, робе за становање, храну и одијевање, неодољива продукција индустрије разоноде и информација – доносе прописане ставове и навике, извјесне емоционалне и интелектуалне реакције које повезују, више или мање угодно, конзуматоре с произвођачима, а преко ових с цјелином. Производи индоктринирају и манипулирају; они производе криву свијест која је имуна спрам своје кривости“( Маркузе 1989: 30).
Све ово, према Маркузеовом [ Herbert Marcuse ] мишљењу, води ка конституисању друштвених субјеката једнодимензионалне мисли и понашања где су „ одбијене, или редуциране на одређења универзума постојећег, оне идеје, аспирације и објективне могућности које, по свом садржају, трансцендирају постојећи свијет расуђивања и акције”( Исто). Такви друштвени субјекти нису ништа друго до сублимирани „ робови развијене индустријске цивилизације” чије робовање „ није одређено ни послушношћу, нити тежином рада, већ статусом пуког инструмента, редуцирањем човека на статус ствари”( Маркузе 1989: 47). Битно је подвући и да доминација техничко-технолошког производи рационализацију човекове неслободе чиме се демонстрира „ техничка” немогућност човека да буде аутономан јер „ неслобода се не манифестира као нерационална [...], већ као подређивање техничком апарату […]”( Маркузе 1989: 152). Дакле, техника иако као инструменталан свет може да допринесе повећању човекове моћи заправо све више увећава његову немоћ.
Из реченог произилази да медијске праксе, супротно поетичким праксама уметничке вредности, не подстичу( а чиме се не тврди да за то нису компетентне) друштвене субјекте на слободно, самостално и критичко разумевање света, већ на преузимање спрам културе једнодимензионалности исконструисаних представа стварности. Реч је медијализованим представама којима се афирмише квазикултура која велича лажну субјективност, односно псеудоособеност подрђену вредносним критеријумима потрошачког друштва. Но, на овакав начин појмљена култура( те тиме и уметност као њен битан сегмент) не успоставља апсолутни отклон од културних творевина истинске уметничке вредности.
С тим у вези је важно нагласити да медији масовних комуникација уметничке творевине не одбацују, већ у „ најбољем” случају своде на пуку форму робе давајући, при томе, приоритет њиховој тржишној, а не истинској вредности. На тај начин „ виша” култура постаје део „ материјалне” културе услед чега губи већи део своје истине. Но, колико год да је, како то Маркузе исправно уочава, добро што „ сад готово сватко може имати умјетничка дјела у својим прстима тако што окреће дугме свог телевизора или што само ступи у оближњу продавници широке потрошње” толико је и индустријализација културе погубна јер се та иста уметничка дела „ претварају у котачиће у машини културе која преправља њихов садржај”( 1989: 75). Наиме, иако се савремена друштва још увек
67