њиховом ставу, „ против таквог апсурдно изопаченог поретка циљева, којем нитко не може избјећи, не помаже међутим ни повратак култури [...], него само настојање да се цивилизација позитивно усмери, и то властитим снагама“( Исто). Но, иако се са поменутим теоретичарима дели мишљење по питању „ технолошке мистификације”, оно што је потребно истаћи јесте да став који се у оквиру овог текста заступа и који се настоји аргументовано оправдати јесте да „ повратак култури” за свој исход може да има не само технолошку демистификацију, тј. деконструкцију, већ и њену супституцију у смислу изналажења механизама и начина да буде употребљена у циљу развоја и оснаживања човекових мисаоних, осећајних и делатних капацитета. У том смислу, позитивно усмеравање цивилизације се разуме управо као повратак култури, с тим да се пред исту ни једног тренутка не постављају иреални захтеви.
Култура, а то значи и уметност као један од њених битних сегмената( те тиме и поезија као вид уметничког израза) више је него компетентна да човеку скрене пажњу на битно другачију слику стварности од оне која му се презентује од стране медија масовних комуникација, те самим тим и да код истог пробуди потребе које иду у прилог конституисању слободног и критичког друштвеног субјекта као носиоца особеног идентитета. Овако схваћена култура представља опозију индустријализованој култури, тј. „ културној индустрији“ за коју Адорно и Хоркхајмер тврде да се „ успијева приказати као објективни дух, као она која се увек надовезује на антрополошке тенденције, која их јача и потврђује, а све оно што се томе не може подредити одбацује се или изричито пребацује“”( 1980: 183). Они опомињу и да што су „ произведена културна добра отуђенија од људи, то су они више увјерени да је ту ријеч о њима и њиховом свету“( Исто). А уколико би се у једној реченици хтела сажети тенденција идеологије масовне културе то би, према њиховом мишљењу, „ морала бити пародија изреке’ постани то што јеси’, тј. као највиша потврда и оправдање постојећег стања, уз одступање сваке трансценденције и критике”( 1980: 183 – 184).
Из претходно реченог може се закључити да су медијске праксе углавном( п) одређене интересима индустријализоване културе будући да друштвеним субјектима не приступају као представницима јавности које је потребно информисати, образовати и на квалитетан начин забавити, већ као пуким конзументима њихових производа. С тим у вези Хабермас [ Jürgen Habermas ] истиче да „ свет који дају средства масовних комуникација јавност је само по изгледу“, те да је привидан и „ интегритет приватне сфере у који она, с друге стране, уверавају своје потрошаче”( 2012: 240). Потискивање јавности која се критички опходи према култури у корист псеудојавности као масе потрошача производа индустријализоване културе могуће је, између осталог, посматрати и као резултат путем индустријализованих медија спроведене „ културе интеграције”. Наиме, „ интеграциона култура која се масовно шири подстиче своју публику на размену мишљења о потрошним артиклима и потчињава је готово неприметном притиску сталног тренинга за потрошњу”( Хабермас 2012: 263). Имајући то у виду за медијске праксе у служби „ културне индустрије”, односно „ културе интеграције” сасвим оправдано се може рећи да мећу
66