Грандових певача( и то без обзира да ли јесте или није љубитељ музике ове издавачке куће).
Овде се, дакако, не ради о замени теза будући да се, као што је још на самом почетку наглашено, прави јасна дистинкција између поетичке продукције и репродукције. Реч је, напросто о томе да оно што су некад за јавност били Мика Антић, Добрица Ерић, Љубивоје Ршмовић, Десанка Максимовић, Мира Алечковић и многи други креатори 5 песничких творевина, то су данас извесни „ естрадни уметници” тј. извођачи широким народним масама пријемчивих песама. С тим у вези, није реч ни о томе да данас више нема поета попут Душка Трифуновића чије су песме поред своје „ класичне” публике стекле популарност и међу онима који су се посредством познатих извођача популарне музике упознали са његовим богатим стваралачким опусом. Креатора и( ре) интерпретатора поетичких творевина уметничке вредности увек ће бити, с тим да је под великим знаком питања да ли ће јавност икада за њих сазнати.
Претходно наведени репрезентативни представници домаће песничке сцене своју присутност и препознатљивост у јавности дугују, између осталог, и самим медијима. Прецизније, њихов рад није привлачио пажњу само истинских заљубљеника у поезију, као што се у додир са њиховим стваралачким опусом није долазило искључиво због тога што је исти био уврштен у обавезну школску лектиру, већ и зато што су песници и поетичке праксе били не само презентовани, него и афирмисани путем медија. И управо је то једна од битних разлика између некадашњих и актуелних медијских пракси.
Закључна размишљања
У оквиру овог текста се путем критичких промишљања поетичких пракси у медијским утицајима прожетом свету настојало демонстрирати да одсуство медијског интереса не само за поезију, већ и уметност уопште у великој мери доприноси редуковању човекових сазнајних, осећајних и делатних компетенција, те се уједно одражава и по његово разумевање света, себе и других. Наиме, иако је човек разумевајуће биће које хоће нешто или неког да разуме, он је истовремено и биће које нема апсолутну контролу над током самог разумевајућег процеса будући да је, између осталог, афициран низом различитих социо-културних феномена међу којима се свакако налазе и медији.
Уочавајући да је на актуелној медијској сцени примат преузела псеудоуметност као продукт индустријализације културе, односно културе стављене у службу хиперпродукције и профита, путем овог текста се тежило ка маркирању њених недостатака, као и ка скретању пажње на њене негативне импликације по друштвене субјекте. Но, то свакако да не значи да су критичка промишљања медијских пракси у служби на овакав начин појмљене културе била усмерана ка негативном одређењу медија, а ради стајања на страну оних теоретичара који их одређују као нешто што је по себи тј. у
5 Овде није акценат на квалификацији уметничког израза наведених песника, већ на њиховој присутности и
препознатљивости у јавности, те је самим тим јасно да уз побројане могу да стоје и Јован Јовановић Змај, Бранко Радичевић, Алекса Шантић, Данило Киш и др.
69