Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 62

другачијим. Поезија је та која човеку не само што помаже у сагледавању стварности, већ и
у разоткривању њеног (бе)смисла, као и у разумевању себе и других. Језик поетичког јесте
језик истине, односно оно захваљујући чему човек као (само)свесни и одговорни
друштвени субјект открива не само себе у дугом, већ и другога у себи. Такође је оправдано
рећи и да је то истовремено језик неистине, тј. језик којим се разоткривају и руше лажне
представе о сопственом, другом као себи сличном, али и другом као од себе битно
другачијем.
С тим у вези, „ко има отворено ухо и ко ни очи не затвара и не пушта мисао да
спава, тај ће увек више или мање да докучи неки песнички изказ [...]” (Гадамер 2002: 235).
Томе је потребно додати и да се песништво не треба посматрати као „учени криптограм
намењен ученима, него као одређено за припаднике једног света који је заједнички преко
језичке заједнице, у коме је песник код куће као и његов слушалац или читалац” (Гадамер
2002: 23).
Иако је неоспорно да поезија треба да има значајно место и улогу у животима
друштвених субјеката, овакво одређење поетичког не значи да је оно неисцрпни извор
свега позитивног/доброг по исте. Наиме, оно што је важно имати у виду јесте да је овде
реч о потенцијалима, односно својствима која поезија у себи носи, али која долазе до
израза у зависности од начина на који сам песник приступа свом позиву, као и начина на
који јавност ступа у контакт са поетичким творевинама. Дакле, намера није да се поезија
идеализује, већ да се акценат стави на њене позитивне аспекте, као и да се пледира за
повратак ка поезији и уметности уопште. При томе, под повратком се не мисли на враћање
уназад, односно на окретање ка песничким ауторитетима из прошлости, већ на поновно
увођење поезије у животе друштвених субјеката и то без обзира да ли је реч о прошлим
или савременим поетичким творевинама. Надаље, увођење поезије у животе друштвених
субјеката треба схватити као њено оживљавање у циљу успостављања њихове
плодотворне интеракције.
Исход овако појмљене интеракције није ништа друго до разумевање света, себе и
других до којег се долази преко разумевања поезије и њених творевина. С тим у вези,
Гадамер каже следеће:
„[У] песми до речи не долази одређена једнократна посебност коју можемо
познавати као сведок или као онај ко је директно обавештен од стране песника,
али ипак је тако да сваки читалац у оно што је призвано језичким гестом може да
уђе као у нешто што је понуђено. Оно што сваки читалац може да опази на песми,
он мора да испуни на основу сопственог искуства. То тек значи разумети једну
песму” (2002: 226–227).
Из свега реченог произилази да херменутика не значи толико поступање колико
став човека који хоће да разуме. Иако је херменутика реч која је већини људи вероватно
непозната, она заправо ни не треба да им буде позната, сматра Гадамер. Но, он подвлачи
да то свакако не значи да они њоме нису погођени, као и да нису од ње изузети. Људи увек
62