Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti

теже ка томе да „нешто узимају као нешто, да на крају све око себе разумеју и да се према свему томе односе на одговарајући начин” (Гадамер 1999: 13). А то нешто је поврх свега најчешће неко ко зна да поставља захтеве из чега произилази да „такво херменутичко понашање очигледно има врло битну страну у томе што оно друго најпре сусреће као друго“ (Исто). Гадамер истиче: „Живети с другим, живети као други другог, тај човеков основни задатак важи како у најмањим тако и у највећим размерама. Како као један учимо живети с другим кад одрастемо и, као што се обично каже, ступимо у живот, тако то очигледно важи и за велике људске заједнице, за народе и државе” (1999: 20). Стога, свуда где није реч да се научи да се нечим овлада могуће је другост другог изнова препознавати у његовој другачијој бити. Заправо, оно крајње и највише чему човек треба да тежи и што може да постигне јесте да учествује у другом, односно да има удела у њему. Из тога Гадамер извлачи закључак да ћемо „можда преживети као човечанство уколико научимо да једноставно не смемо искоришћавати средства своје моћи и могућности деловања, него се зауставити пред другим као другим”, те да „друго и друге доживљавамо као друге нас самих, како бисмо имали удела једни у другима” (1999: 22). Дакле, у поезији се ради о томе да се разуме оно о чему поетички језик језикује, односно да се разоткрије смисао не само песме, већ и стварности којој она припада, а то значи и да се разоткрије истина како о сопственом тако и о другом. Такође, разумевање песме може да води и ка разумевању неразумевањем и бесмислом прожетог света, односно стварности оптерећене неадекватним, а неретко и неистинитим представама како о сопственом тако и о другом као другачијем. Имајући то у виду јасно је да су поетичке праксе од нарочите важности за одговорно и критичко (а самим тим и конструктивно) суочавање са оним што јесте и његовим како стварним лицем тако неретко и мноштвом наличја. Једно од лица стварности које ће у наставку текста бити предмет критичких промишљања јесте потискивање поетичких пракси уметничке вредности у корист псеудоуметности чијој промоцији и популаризацији доприносе лимитираним интересима подређене медијске праксе. Оно што ће се експлицирати јесте да медији масовних комуникација у великој мери доприносе одвраћању јавности не само од поезије, већ и уметности уопште услед наметања спрам тржишних и профитних интереса искреираног (не)укуса. 63

Филолошки сусрети I zbornik Filoloski susreti | Page 63