Трагови историје у књижевним делима трагови историје у књижевним делима_pdftodo_fpts4g | Page 41

Трагови историје у књижевним делима
Из перспективе стрељаног ђака
Било је то у некој земљи…
Тај 19. октобар 1941. био је облачан дан. Слушао сам наставника математике како
објашњава рачун. Мало сам гледао кроз прозор. Ја сам рачун одавно схватио.
Нисам ни слутио да ће то бити последње што ћу учити у школи.
Док сам седео седео у клупи, вртео оловку и чекао да наставник постави задатак,
одједном сам зачуо кораке који се приближавају мојој учионици. Врата су се нагло
отворила и ушли су немачки војници. Натерали су нас да устанемо из клупа и да
напустимо учионицу. Окупили су нас испред школе. И наставник је био са нама и
трудио се да нас охрабри. Ништа нисам разумео. Тресао сам се и све што сам желео
је да одем кући.
Одвели су нас у Шумарице и сместили у неку прљаву бараку. Пописали су нас све,
чак су нас и сликали. Ја сам се насмешио. Касније тог дана написао сам писмо
родитељима да знају да сам добро. Мислио сам да ће ме сутрадан пустити кући.
Мама је успела да некако дође до бараке и да ми достави храну. Заспао сам на
земљи. Неки моји другови су плакали. Ја нисам.
Следећег дана сам се пробудио сав изломљен. Болело ме је цело тело. Почео сам
да се плашим да је то мој последњи дан, али сам се и даље потајно надао да ћу ићи
кући. Време је пролазило јако споро. Почео сам да схватам да су сви снови које сам
имао пропали и да се неће остварити. Кући нисам отишао, а пала је ноћ.
Сутрадан је освануо 21. октобар 1941. сунчан и ведар дан. Немци су изводили људе
из барака и стрељали. Ја сам се препао. Нисам желео да умрем. Људи су на
страљање ишли мирно. Само једна група је почела да трчи и неки људи из те групе
су успели да побегну. Завидео сам им. У нашој групи сви су плакали. И ја сам плакао.
Наставник је покушавао да нас утеши, а видели смо да се једва суздржава да и он не
заплаче. Те ноћи смо сазнали да Немци желе да убију 7000 људи, да казне српски
народ за напад на неки њихов батаљон. Знао сам да ћу ускоро умрети. Молио сам
се Богу да ме спасе.
Дошли су немачки војници и све из моје бараке одвели назад у школу. Одатле смо
отрчали кућама. Ми смо били прекобројни и зато нас нису стрељали. Никада нећу
заборавити тај дан. После подне почела је страшна киша. Као да је и небо плакало
за погинулима. Мајке су тражиле своје синове. Свуда се чуо плач и кукњава.
Тог дана је стрељано 760 ђака. Не знам колико професора, чак и директор Друге
мушке гимназије. Стрељано је укупно 7000 људи. Данас се такав злочин сматра
геноцидом. Жао ми је што се овај догађај сматра само злочином против човечности.
То је било уништавање једног народа. Овај догађај је описан у песми “Крвава бајка”
која је сведочанство овог ужасног злочина.
Б.С.
41