Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 9

Суштина поетике | часопис за књижевност
мења, сећања и истина, из које никада не одлазимо, јер је у
себи носимо.
Из унутрашњег времена, Светлана Митић нас мајсто-
рски баца у вртлог годишњих доба. Јер суочавања колико год
да су унутра у нама, чекају и напољу. Колико год се данашњи
човек трудио да се одвоји од природе и прогласи машином, у
неком тренутку почиње да осећа празнину, бол апсурда и
стисак у грудима. Лек је надомак руке, прво у речима песника,
а онда и босим ногама на земљи. Светлана је створила четири
предивне лековите слике, погађајући бираним речима суш-
тину сваког годишњег доба и осећања које буде у човеку.
Пролеће - хридине срца устрептале, у лето - рањен је ваздух
сунцем, у јесен је - хладно под сводом лобање, у зиму - вриснуо
дим у небо.
После ових стихова уђите у зимски пејзаж Баладе о
јаблану Тодора Бјелкића, подсетите се пре овог дивног
пролећа које нам се већ смеши како је окрутна зима, чијој се
снежној олуји само оџаци радују. Зиму некако претрајемо,
боли и сам поглед на ћелаво дрвеће и једва чекамо да оживи,
олистају и расцветају се гране. О томе сања и јаблан, али
досањати неће, јер га дрвосече секу, зима тражи многе жртве.
Ово годишње доба тешко пада и нама данас, окруженим свим
могућим олакшицама за живот, а како ли је тек било нашим
прецима којима је зимска хладноћа била исто што и мрак,
глад и смрт. Колико су се само радовали доласку Весне на
Стрибоговом поветарцу, не чуди да је богиња пролећа била
омиљена међу Старим Словенима. Подсећа нас на ово и
Кристина Павловић Рајић у песми Јаров рундов, где на
духовит начин, у маниру народног лирског стиха, призива
долазак богиње пролећа и протерује Баба Марту. Са
топљењем снега и леда биће проходнији и путеви до људског
срца. Живот ће се вратити у биљке, па ће оно срце које је
болно излечити Видарица - Додиром руке с чела топим
невољну/ Мисао о животу - јер ће под сунцем и топлотом
лако нићи њене лекарије.
9