Суштина поетике | часопис за књижевност - број 52/53 | Page 14

Суштина поетике | часопис за књижевност
Баба-Стојнина прича | Данијела Трајковић
Нека је блажен дан, месец и доба,
Година, час и тренут, оно време
И лепи онај крај и место где ме
Згодише ока два, спуташе оба.
Франческо Петрарка
Када сам летос посетила баба Стојну, симпатичну и ве-
селу старицу из мога села, замолила сам је да ми исприча
нешто из њене младости. Она ми се насмеши, помилова по
коси, па рече:
– Само да сварим кафу, па ће ти казујем.
Сипала је воду из балона у џезву и ставила на шпорет.
Све је у њеној соби чисто и уредно. С десне стране врата,
поред прозора, налазе се сто и три столице. У истом реду је
велики железни кревет. Наспрам врата, једно поред другог
стоје зелени креденац, велики фрижидер, електрични шпорет
и шпорет на дрва. Испред овог стоји мали троножац, на коме
седе баба Стојна или њен муж деда Ратко када ложе ватру.
Њих двоје живе сами. Деца су им негде у Србији. Деда Ратко је
другачији од своје жене. Право је маторо џангризало. Стално
режи као пас. Сва се деца прибојавају његове патерице. Увек
носи са собом лулу те га у селу зову Ратко-лула.
Још од малих ногу долазим баба Стојни заједно са
својим братом и стричевом децом. Увек бисмо од ње добијали
бомбоне и наполитанке. Кувала би нам и дивку.
– Баба Стојно, што си данас радила? Беше ли на пазар? -
питах је.
– А, беше. Знаш да ми је тој једини провод.
Неко куцну на вратима.
– Ајде! – даје она знак посетиоцима да уђу. – А, ви ли
сте? – гледа благим очима у госте. У собу уђоше мој брат
14