Сведоци смо и све већег загађења воде и земљишта, а главни и највећи кривац у ствари јесте човек.
Позадина свега овога огледа се у невиђеном и неоправданом расту потрошње, где је тежња ка раскоши и изобиљу постала животна норма.
Човек треба да преиспита свој однос према природи јер је она дата њему на коришћење, али је човек запоставио своју дужност да се брине о њој.
Потрошачка култура није лоша само по поједница, већ и по целу планету Земљу. Земље у којима се она промовише и у којима је материјалистички систем вредности наглашен и промовисан користе природне ресурсе много више од земаља у којима материјалоизам није примарна филозофија живљења. То угрожава, не само лични живот појединца, већ и климу, шуме, воду за пиће, обрадива земљишта...
САД су на првом месту у свету по потрошњи. Америка конзумира једну трећину светских ресурса.
С обзиром на велику количину потрошње, поставља се питање о отпадним материјама (којих има у великим количинама).
Главни извори отпадних материја су домаћинства, индустрија, пољопривреда...
Што се опасног отпада тиче, чија количина расте у протеклих неколико деценија, не постоји ни званично призната дефиниција, као ни процена о створеним количинама. Опасан отпад настаје на различитим местима, а део отпада из домаћинстава такође садржи токсичне материје (батерије, уља, стари лекови...)
Природа се уистину преображава или пропада, не сама по себи, већ под утицајем човека.
Угрожавајући природу, човек угрожава и сам себе.
И као што је рекао један од највећих филозофа нашег времена Јусти Поповић: „Живимо у времену атомске технике и прашумске етике“.
ТИЈАНА САВИЋ