Пустињски крајолици имају заједничка обележја. Пустињско тло је често састављено већином од песка, а у таквим пустињама постоје пешчане дине. Изглед стеновитог терена је типичан и одражава минималан развој тла и разасутост вегетације. Најнижи делови земље могу бити равнице покривене сољу. Еолски процес (деловање ветра) је главни фактор у обликовању пустињских крајолика.
Пустиње понекад садрже вредна лежишта минерала која су се обликовала у аридној околини или су била изложена ерозији. Будући да су пустиње сува подручја, оне су идеална места за очување фосила и људских рукотворина.
Живот у пустињи је тежак. Дивљи свет мора да се бори са недостатком воде и да преживљава екстремне температуре. Са мало или нимало облачног покривача током већег дела године, температуре се током дана попну до 40 степени Целзијуса, а током ноћи падну до нуле.
Пустињске биљке су основ целокупног живота у овом биому, јер представљају храну за животиње које пасу. Неке биљке морају много да рашире подземно корење да би прикупиле довољно воде за живот. На пример, корење дрвећа мескита у Сонорској пустињи у Мексику расте у дубину земље до 80 m да би стигло до воде. Друге биљке, као кактуси, складиште воду у меснатим стабљикама и лишћу, а имају и дебелу, воскасту превлаку која спречава испаравање воде.
Пустињске биљке су ксерофите, односно адаптиране су на сушно, аридно станиште или заслањено земљиште. Неке биљке похрањују воду у својим листовима, корењу и стаблима (Aloe, Crassula). Друге пустињске биљке имају дугачке цевасте коренове које продире кроз водену плочу, учвршћује тло и контролише ерозију. Корење акације достиже дужину до 15 m, а жбунаста врста Atriplex halimus има корен који достиже 21 m. Корење других врста је такође дугачко и разгранато, али веома плитко како би брзо упило воду након кише, а може да достигне дужину и до једног километра. Стабљике и листови неких биљака смањују брзину пешчаних ветрова те штите тло од ерозије.
За пустиње је типично да имају биљни покривач који је разасут и веома различит. Међутим и поред негостољубивих услова, пустиње могу имати веома богату флору. Сонорска пустиња на америчком југозападу има најсложенију пустињску вегетацију на Земљи. Велики сагуаро кактуси пружају уточиште за пустињске птице те имају улогу пустињских „стабала“. Кактуси могу расти све до 15 m, а неке врсте клијају чак и у сувом песку.
Пустиње, наравно, нису потпуно суве зато што киша на крају ипак стигне. У складу са екстремним пустињским приликама кишне олује су толико силовите да често узрокују разорне поплаве које куљају у облику привремених река, познатих као вододернице или водене бразде. Тада бујају пустињске биљке, размножавајући се током неколико недеља пре него што свену чекајући следећи долазак воде.