у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и
роман Госпођица.
Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије. Током 1946.
године објављује „Писмо из 1920. године“. Између 1947. и 1953. године објављује
приповетке Прича о везировом слону, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу,
Прича о кмету Симану, Бифе Титаник, Знакови, На сунчаној страни, На обали, Под
Грабићем, Зеко, Аска и вук, Немирна година и Лица. Године 1954. постао је члан
Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском
књижевном језику. Роман Проклета авлија је штампао у Матици српској 1954. године.
Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом
Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.
Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност
„за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје
земље“. Беседом О причи и причању се 10. децембра 1961. године захвалио на признању.
Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у
потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег
Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе
на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често
борави у болницама и бањама на лечењу.
Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945.
до смрти 1975. године.
Андрић умире 13. марта 1975. године на Војномедицинској академији у Београду.
Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
На Дрини ћуприја је роман који симболички повезује лјуде, као мост који повезује
две стране реке. У беседи, Андрић говори да је најбитније каквим духом, тј. поруком