одише роман. У смислу, ако је на корист покољенима, ако не служи човеку, онда нема
смисла. Треба да одише, како Андрић каже, ширином и љубављу, јер су то ствари које
повезују свет, а не раздвајају. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин
настао из човекове потребе за стварањем, а она је одбрана од смрти и заборава,
супротност пролазности. Уметност побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко
дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом
делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну
вредност и не знају за смрт и умирање.
Стваралачки акт мора да има дубоких веза са животом и уметник од материјала
који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај.
стваралаштво се огледа у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које
имају општије и дубље значење. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових
руку.
Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у
безнађе. И зло и добро само су део живота и људске природе. Дужност је уметника да
открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом покаже пут спознаји да је
могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и љубављу.
По Андрићевом схватању уметник је и гласник истине, а његово дело порука којом се
исказује сложена стварност човека и његове природе.
Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на
формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује
што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње“. Најдубљи пораз
доживљује онај уметник који сматра да прасак речи и витлање слика могу бити
уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај,
али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме, каже
Андрић, служба је садржини.“