Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на
предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа
Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.
Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог
априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и
изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12.
априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.
У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у
логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од
њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић
надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није
прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује
потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са
особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је
да се склони у Швајцарску, и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941.
је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска
каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима
пензију.
Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу
којим се осуђује отпор окупатору. Из моралних разлога је одбио позив културних
радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке“
за време док „народ пати и страда“: „Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник
Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у
нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у
садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим
публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.”
У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка
хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће