Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у
шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и
припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском
затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози. По изласку из затвора, Андрићу је
био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године,
када је објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.
Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у
Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под
називом Ex Ponto бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном
атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ
почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у
Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном
животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером,
Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око
кафане „Москва“.
Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је
постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у
конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то време објавио је збирку песама у прози
Немири, приповетке Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби, У
мусафирхани и циклус песама Шта сањам и шта ми се догађа.
У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој
духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen
Lebens
in
Bosnien
unter
der
Einwirkung
der
türkischen
Herrschaft).
На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива
примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном
гласнику објављује приповетку Мара милосница. Током 1927. године радио је у
конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте
године објављена је његова приповетка Мост на Жепи. Од 1930. до 1933. године био је
секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934.
године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке
Олујаци, Жеђ и први део триптиха Јелена, жена које нема.
По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра
иностраних послова, јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника
Политичког одељења Министарства унутрашњих послова. У влади Милана
Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика
министра иностраних послова.