Аустроугарској да може да окупира Босну и Херцеговину, уследио је одмах покрет већ
припремљене војске. Од тог момента па све до краја јула вођене су интензивне војне
припреме за окупацију.Аустроугарска је наишла на жилав отпор у готово свим крајевима
Босне. Централно место отпора био је главни град Сарајево. 19. 08. пало је Сарајево,
Бихаћ је пао 19., а Кладуша 20. октобра 1878. године.Жесток отпор изненадио је
Аустроугарску, приморавши је да ангажује знатно веће војне ефективе од планираног, те
да претрпи велике материјалне и људске губитке.
Роман: Седамдесетак година после Карађорђевог устанка долази до рата између
Србије и Турске, који капију моста опет закити српским главама. Кад се рат завршио,
свет се умирио, али не задуго. Чују се гласине да султан предаје Босну Аустроугарској
без отпора. После повлачења редовне војске, било је занесењака попут плеваљског
муфтије, који су позивали на отпор. Његов помоћник Осман-ефендија убеђивао је
Вишеграђане о потреби отпора. Домаћи Турци су га мрзовољно слушали, а највише му
се супроставио Алихоџа Мутевлић, који је важио за поштеног и угледног човека.
Половином августа 1878. Аустријанци су ушли у Сарајево. Разбијени и поражени
устаници су се повлачили и стигли до Вишеграда. Опет је Осман-ефендија тражио да се
мост брани. И поново се ту истакао Алихоџа, говорећи о бисмислености отпора. Сви
Турци су били истог мишљења као и Алихоџа, али су се бојали да то кажу. Кад су се
Аустријанци појавили на обронцима Лијеске, видело се да се касаба не може бранити.
Осман-ефендија је наредио да Алихоџу прикују за десно уво за даску на мосту, а онда се
повукао, остављајући два топа. „ Варош је изгледа изумрла, а мост пуст као да је смрт
све по њему збрисала.” Несрећног Алихоџу ослободили су Аустријанци. Када је видео
плакат којим Аустиријанци позивају становнике Босне и Херцеговине да дочекају
Аустроугарске војнике, хоџа је осетио већу бол него када су га приковали за мост.
26. Језик и стил – Јована Х., Никола К.
Андрић нам у својим делима прича о прошлости људи и о њиховим судбинама,
радња његових романа се углавном дешава на босанској територији као месту вечитог
судара истока и запада.
Андрић је изразити епски приповедач. У своме делу раздваја себе од ликова и
догађаја. Приповеда хронолошки, кроз неколико епоха. На почетку романа даје тачне и
прецизне географске податке па прелази у свет легенде и народних предања. Андрић
посматра суму животних збивања и у њима тражи некакав смисао нашег постојања.
Приповеда у трећем лицу. Између себе и тих догађаја ставља још једно лице,
приповедача, а понекад не само приповедача, већ неколико лица одједном, те на тај
начин добијамо више виђења И утиске из више различитих углова.
Андрићева реченица је хармонична, јасна и смирена. Дијалог у Андрићевој
реченици је размена мисли и осећања између самих ликова као и саме књиге и читаоца.
Разлиика у Андрићевом писању кроз роман најбоље се примећује у осмој глави где су
заступљени и описи догађаја, приповедање али и дијалози: